Žene u crnom su tokom 90-tih dočekivale na granicama Srbije izbeglice iz Krajine, zajedno sa drugim ,,antisrpskim elementima’’, pružajući im konkretnu pomoć u vidu hrane, odeće, lekova, posećujući ih nakon toga u izbegličkim kampovima. U izveštaju iz 15. 8. 1995.
„Mi, iz Žena u crnom, nastavljamo sa našim svakodnevnim akcijama solidarnosti sa prognanim osobama iz Krajine, noseći humaniratnu pomoć kako na granične prelaze tako i na autoput. Sutra, u sredu, na Trgu ćemo izraziti našu solidarnost sa njima, protestovaćemo protiv nasilne mobilizacije, etničkog čišćenja, rata…“
Evo još jednog iz 12. 9. 1995.:“Staša, Rada, Violeta, već danima idu na granične prelaze i nose mleko, voće, cigarete, pelene, lekove i sve što može bar malo da ublaži patnju ljudi iz kolona“. Žene u crnom, priključile su se Radiju B-92 i sa grupom taksista išle u susret ljudima iz kolone.
Od 1993. godine Žene u crnom su intenzivno pružale organizovanu podršku i pomoć izbeglicama smeštenim u izbegličkim kampovima u unutrašnjosti Srbije. Tokom 2001. pružale su podršku raseljenim licima sa Kosova, tako da je projekat pomoći bio usmeren ka licima smeštenim u sportskom centru „Pinki“ u Zemunu.
Naravno, kako da zaboravim da spomenem i samozvane patriote, pripadnike MUP-a Republike Srbije koji su uhapsili nekoliko hiljada muškaraca – izbeglica iz Hrvatske u kolektivnim centrima i domovima gde su bili smešteni. Autobusima su ih sproveli u kamp Srpske dobrovoljačke garde (SDG) u Erdutu – Arkanove centre. Tamo su ih ponižavali i zlostavljali, a zatim pod prisilom upućivali na front u Hrvatsku i BiH. Nekoliko desetina muškaraca je izgubilo život nakon upućivanja na borbene linije. Sudovi u Srbiji su do sada doneli više od sto presuda kojima je utvrđena odgovornost Republike Srbije za nečovečno postupanje prema izbeglicama iz Krajine. (saopštenje Fonda za humanitarno pravo povodom 20 godina od ,,Oluje’’)
Žene u crnom su 2016. godine obeležile Oluju na Trgu u Zagrebu i bile napadnute od strane ultradesničarskih grupa. Na komemoraciji 2008. žrtvama Oluje prisustvovale su Žene u crnom, zajedno sa drugim ’’antisrpskim elementima’’ – Fond za humanitarno pravo, kao i Nataša Kandić. Dok, ovih patriota „odozgo“ nije bilo. Možda će početi da govore kako obeležavamo zločine nad civilima srpske nacionalnosti, ako, kojim slučajem, nekad, budu prisustvovali barem jednoj komemoraciji.
Domintni koncept patriotizma se manifestuje: prvo mobilizacijom srpskog proteranog stanovništva na frontove, a kasnije prikupljanjem političkih poena u cilju zadovoljavanja dnevno-političkih potreba. U isto vreme, ne pominje se, ono što je prethodilo Oluji, ubistva i etničko čišćenje Hrvata iz Krajine. To nije važno? Ako ih to upitamo, verovatno ćemo dobiti odgovor kao što je Marsel Mos, kada je upitao pripadnike plemena Hotentoti da odrede sadržaj etičkih pojmova dobra i zla, dobio odgovor da je zlo i nemoralno kada ratnici susednog plemena zapale njihove kolibe, ubiju njihove ratnike, otmu im stoku i siluju njihove žene. A šta je dobro i moralno?
„Kada mi zapalimo njihove kolibe, pobijemo njihove ratnike, otmemo im stoku i silujemo njihove žene!“ Dakle, ako pitate Hrvatsku o Oluji i Srbiju o događajima pre Oluje, dobićete isti odgovor ravan plemenskoj zajednici. Zato smo i danas tu gde jesmo…
Autor je aktivista nevladine organizacije „Žene u crnom“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
