Kako smo posvađali ćirilicu i latinicu

Prvo značajno skidanje table (kažu i uništenje posle) dogodilo se (samo vremenski) davne devedeset prve.

Jednostavno, nadomak Zagreba nije mogla da stoji tabla sa natpisom „Beograd“. A i što bi?

Do tada auto-put Bratstva i jedinstva promenio je ime u praktičnije Beograd – Zagreb (Zagreb – Beograd na hrvatskom jeziku), tako da je putokaz bio izlišan… Ne samo zato što se znalo krajnje odredište, već i zato što do njega niko, bar ne bez naredbe, tada nije ni išao.

Ali, priča je o pismima, zar ne? Da, i odmah imamo argument da je ćirilica autentično srpsko pismo (koje je stvoreno pod pokroviteljstvom bugarskog cara, no nebitno) i da je stara preko hiljadu godina.

Zanemarimo prvu slovensku filološku raspravu, Slovo o pismenima, koje je napisao izvesni Crnorizac Hrabar (pseudonim iza kojeg se najverovatnije krije Naum Ohridski, Ćirilov učenik kome se pogrešno pripisuje stvaranje ćirilice) u kojoj se autor bori protiv ćirilice i zalaže za glagoljicu… Dakle, ćirilica je stara preko 1.000 godina… To je tačno.

Istina, malo se promenila i malo je muka razumeti je danas ako je pišući koristimo i neko od 19 slova koje je Vuk pre 200 godina izbacio iz nje. Dobro, ni Vuku nisu davali za pravo da je dira, posebno mu zameravši iz latinice uzeto „J“. Takva (Vukova) biće prihvaćena tek četiri godine posle njegove smrti, postati jedina dozvoljena tek nekoliko decenija kasnije.

A u međuvremenu?

Pa u drugoj polovini 19. veka, u skladu sa (Bečkim književnim) dogovorom o zajedničkom jeziku Srba i Hrvata izvršena je i reforma južnoslovenske varijante latinice i to po Vukovom, fonetskom principu pravopisa.

Tako je stvoreno i „Đ“ (koje se kod nas i danas teško prihvata umesto pogrešnog „DJ“), zatim u Srba nikad neprihvaćenim, a u izdanjima JAZU do sedamdesetih godina 20. veka korišćenim (dž, nj, lj). Sve navedene grafeme u latinicu je uveo najznačajniji Vukov učenik, Đura Daničić, Srbin inače (možda ovu informaciju ne treba širiti danas zapadnije od Dunava… mogle bi još neke table da stradaju).

Prolazila su dva pisma kasnije kroz razne faze – od zabrane ćirilice od strane austrougarskog okupatora do njenog forsiranja u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca…

Tako smo došli do socijalističke Juge u kojoj su, bar zakonski, dva pisma izjednačena. Učila se ćirilica i u zapadnim republikama, najveći sin naroda i narodnosti se potpisivao i ćirilicom, ali… Da li je bilo baš sve tako idilično?

Pa, pedesetih godina je doneta uredba da se strani filmovi titluju latinicom (vreme kad je bioskop bio masovno posećivan), a sve do osamdesetih i Televizija Beograd je za svoj igrani i zabavni program koristila latinicu (pogledajte serije nastale do polovine osamdesetih koje se onoliko repriziraju). Izuzetak je donekle bio, nikad hiperproduktivan (mada kvalitetan) obrazovni program.

Onda su se dogodile promene krajem osamdesetih i ćirilica je postala nešto kao ono što Đuro i Ilija Čvorović iskopavaju ispod naslaga uglja i umotane slike nekadašnjeg idola – oružje! Pisati ćirilicom nije bilo odraz ljubavi prema jednom lepom i fonetski savršenom pismu, već stav, način identifikacije i podilaženja većini.

Kao dokaz ugroženosti ćirilice uvek se čuje jedan, moram reći, potanak argument – nazivi butika i kafića su latinični… Da li je to zato što njihovi vlasnici skrajnjuju ćirilicu? Naravno da ne! Hoće ljudi da svoju firmu makar vizuelno učine svetskom (a kod nas pridev „svetski“ čak ni čuvari ćirilice ne vezuju za Rusiju).

Nekad je dovoljno zaći u sporedne ulice i videti da je odnos dva pisma daleko izbalansiraniji. Isto tako, preduzetnici koji svoj put ka dobiti vide u otvaranju etno restorana i ostalih pojavnosti sa prefiksom etno ne koriste ćirilicu zbog njene zaštite, već jednostavno zato što se ona vizuelno uklapa u predstavu svega onoga što sobom nosi reč „etno“ (ili barem onoga što ljudi misle da ona nosi).

Moram malo da posegnem i za jednim primerom iz ličnog iskustva: kada god je na programu pismeni koji se radi ćirilicom, negodovanja nema, dok za onaj latinični (sve predviđeno Standardima obrazovanja za predmet srpski jezik i književnost), negodovanja među đacima, iako isti na društvenim mrežama pišu nečim što nije ni srpska varijanta latinice, ima i te kako, uz neizbežno pitanje, neprimereno za mladog čoveka 15-19 godina: „Je l’ može štampano?“

I koje pismo ja ovde promovišem, pitaće se neki (neki će zaključiti da čim pišem i o latinici, zapravo radim na štetu ćirilice, ali… oni ionako neće čitati ovde napisano, jer… sve već znaju)… Odgovor je – za oba, uz davanje prednosti ćirilici! Mnogo?! Nije! Višak znanja i veština nije mana.

Pa čemu onda sve ovo pisanije? Iskustvo mi govori da se iza priče o nekakvoj ugroženosti ćirilice uvek krije nešto drugo, veće i opasnije! Šta? E, videćemo…

Država je Ustavom iz 2006. zaštitila ćirilicu odredbom da je ona jedino obavezno pismo u državnim institucijama, na kojima uzgred mora da stoji i državna zastava. To je u redu. To jest, bilo bi da se na tome stane, ali ne… Čujem da se govorka o uvođenju poreza na latinicu i njenoj nezvaničnoj zabrani. Sve to prati i priča o jarbolu od 120, pardon, ipak 80 metara, jer… nikad se ne staje na jednoj isključivosti. Ne znam kako će ove odredbe biti prihvaćene u Novom Pazaru, Subotici, Kanjiži i ostalim srpskim gradovima… Zapravo, znam, ali ne želim da mislim o tome.

I da se vratim na početak. Znate li kojim pismom je bila napisana ona putokazna tabla kod Zagreba? Latiničnim!

Dakle, nije do pisma. Do izgovora za agresiju je!

Autor je profesor srpskog jezika i književnosti