Kako smo pravili Danas 1999. godine: Vučić kao glavni cenzor u vreme bombardovanja

Usledilo je posle epopeje sa zabranom novina oktobra 1998. po glasovitoj uredbi protiv širenja panike i defetizma ili tako nekako bipolarno nazvanoj. Za neupućene, uredba, kao i tzv. Šešeljev zakon o javnom informisanju koji će uskoro izaći, delo su srpskih radikala čiji je prilježni funkcioner Aleksandar Vučić zauzimao mesto ministra informacija i bio, kako će se ispostaviti, glavni cenzor u vreme kada su bombe padale i u Beogradu i širom Srbije, a ponešto i Crne Gore.

Cenzura nije (samo) ono što se danas smatra pod tim pojmom kada vam urednik ili vlasnik, u sadejstvu s nekim ili po principu većeg katolika od pape, ne dozvoli da neku temu radite ili objavite neku izjavu ili vest. Nije ni zabrana s mesta gde treba ministrima da komuniciraju sa nekim medijima – mada miriše ubedljivo.

Ne, proleće pod bombama bilo je bukvalna cenzura, pravdana ratom i tako brutalno sprovođena. Pri čemu je redakcijama doturen i odgovarajući rečnik koji je valjalo praktikovati, što smo mi svesno izbegavali.

Dakle, 24. marta uveče, kad ni treća verzija novina nije otišla put Novog Sada, gde smo štampani u Forumu posle zabrane, nije pala konačna odluka, već narednog dana kada je većina urednika i novinara smatrala da, uprkos bombama i mogućim oštrim kaznama, čitaocima dugujemo novine, makar i okrnjene cenzorovom rukom.

Bila je to teška odluka, jer smo unapred znali da ništa od važnih vesti koje saznamo nećemo moći da objavimo – na komentare, analize i stavove smo prinudno zaboravili – ali, s druge strane, posle zabrane i ekspresnih enormnih kazni koje su padale po Danasu, prestanak štampanja bio bi konačna presuda. Kao što se dogodilo Dnevnom telegrafu i njegovom vlasniku Slavku Ćuruviji – u slučaju Naše Borbe, samo novine nisu pretekle.

U podugoj karijeri vaše hroničarke prisilna cenzura sopstvenih novina bio je najteži posao, a posebno je bio težak glavnom uredniku Grujici Spasoviću; on je bezmalo svakog dana printane strane nosio na noge glavnom cenzoru Vučiću ili njegovoj pomoćnici Radmili Višić – svestan da mu je sa svakim listom, mada svedenom, glava bila u torbi! Onda su pažljive cenzorske oči naprosto precrtavale vesti koje su im smetale, bez ikakvog obrazloženja.

I dok se glodur znojio u podrumu hotela Metropol – gde je bilo atomsko sklonište važnih državnih faca – tehnička urednica Violeta i ja smo čekali na dojavu šta izbaciti. I jasno izbacivale, jer bi sve drugo bilo bukvalno igranje narečenom Grujinom glavom. I tako je to išlo iz dana u dan; seci, krpi – a i krpice su zahtevale odobrenje! – dok oko nas pocupkuje jedan od naših vozača Brada ili Đura, pripravan da poveže pause u Forum.

Što, dabome, nije moglo beskonačno da traje, jer su se morali i vratiti nazad sa novinama da stignu distribuciju. I tako okrnjene novine našim čitaocima su bile melem jer smo umeli da štošta ubacimo ne samo između redova, a Srbijom su vladala crveno-crna koalicija, NATO-bombe i ogoljena propagandna mašinerija predvođena Radio-televizijom Beograd, Politikom i Novostima.

Iako stresno, izbacivanje-ubacivanje je funkcionisalo, sve do jednog dana kada se Grujica satima nije javljao nakon što nam je saopštio da moramo da skinemo jednu vest sa naslovne strane. Poprilično dugo. I stajala je „nefunkcionalna“ belina, sve dok nije bilo stani-pani; ili ćemo ići u Novi Sad sa „belinom“ – koja je čak opasnija od neodobrene vesti ili ću ubaciti nešto na svoju ruku. I, naravno, odlučila sam se za drugu varijantu i ubacila ni manje ni više nego zabranjenog Ričarda Holbruka.

Gruja se tog dana nije vratio niti javio. Sreli smo se izjutra kada sam ja žurila u Vladu Srbije na pres-konferenciju i posle kraćeg čavrljanja upitala ga kako je prošao Holbruk? Zaprepašćen pitao me: „Koji Holbruk“ i dobio odgovor od kog je bukvalno pozeleneo: „Pa, onaj sa naslovne!“ A vest je baš bila za naslovnu jer je to bio prvi nagoveštaj prestanka bombardovanja. Danas to deluje gotovo benigno, ali Gruji je danima pretio zatvor ili možda nešto gore – pri čemu je, razume se, zaštitio redakciju i mene, kao uslovno rečeno ključnog negativca.

E, sad, da i u crnom ima nijanse sivog, najbolje znaju kolega Radovan Balać, tadašnji urednik novosadske strane, i urednica dopisne Vesna Ninković. Naime, jednog dana igrajući se naslovom „Lična karta samo za ulicu“, Vesna i prelamač Mirkan preigrali su se i u štampu je otišla verzija bez slova „t“ u reči karta. Balaću je zvonio telefon neprestano, a pitanje prijatelja bilo je – mogu li ličnu kar(t)u da nose i po kući.

No, to malo smeha nije moglo da poništi užas koji je bio oko nas, niti da amnestira one čija je politika dovela do toga da u Srbiji s kraja XX veka cenzura bude glavna „uređivačka“ alatka.

Možda ova pričica i nije najpogodnija za proslavu četvrt veka Danasa, ali malo je nas u redakciji koji to vreme još pamte, a ne bi valjalo ostaviti ga zaboravu.