Kako smo srušili strah od režima Milošević – Šešelj

Antirežimske aktivnosti su započete spontanim okupljanjem studenata Elektrotehničkog fakulteta početkom maja 1992. godine, a prve organizovane demonstracije održane su 4. juna te godine. Ovim demonstracijama prethodila su dva ključna događaja koji su doveli do bunta studenata.

Prvi je početak rata na prostoru Bosne i Hercegovine, a drugi apsolutna osuda celog sveta politike tadašnje SRJ i jednoglasno uvođenje ekonomskih sankcija UN protiv nacionalsocijalističkog režima Milošević – Šešelj zbog njegove uloge u izazivanju rata u BIH. Ovi događaji su definisali stanje duha studenata i protesta koji je potom usledio.

S jedne strane protest studenata je bio motivisan antiratnom ideologijom oličenom u tadašnjim parolama poput: „Tata, da li treba da poginem da bi se ti osvestio?“, a s druge strahom za svakodnevnu egzistenciju koju je najbolje izražavala parola „Koliko ćete izdržati bez posla?“.

Studentske organizacije koje su bile nezavisne od režimskog Saveza studenata Beograda, pre svega Studentska međufakultetska asocijacija i Studentska unija Pravnog fakulteta, kao i Savez studenata ETF-a, aktivno su krenule u artikulaciju nezadovoljstva studenata i pripremu demonstracija.

Petog juna 1992. godine dolazi do sastanka predstavnika 33 studentske organizacije na kom nije došlo do saglasnosti oko daljih aktivnosti studenata protiv režima. Međutim, na sledećem sastanku 8. juna 1992. godine dolazi do radikalizacije pozicija onih studentskih organizacija koje su se zalagale za aktivno suprotstavljanje režimu putem javnih demonstracija.

Usvojen je proglas studenata univerziteta u Beogradu sa četiri zahteva: formiranje vlade nacionalnog spasa, raspuštanje skupštine i vlade, ostavka Miloševića i raspisivanje izbora. Međutim, osnovni cilj ovog dokumenta bio je sadržan u posebnom stavu da Beogradski univerzitet stupi u štrajk do ispunjenja zahteva studenata. Ovaj cilj je zasnovan na modelu tzv. „praškog proleća“ kao metode rušenja režima. Ideja vodilja je bila da se građanskom neposlušnošću i blokadom institucija, preduzeća, javnih službi, itd., primora režim na neophodne promene.

U tom smislu, tadašnji studentski lideri su želeli da dovedu do obustavljanja rada institucije za koju su bili direktno vezani, a to je Beogradski univerzitet, sa nadom da će taj primer dovesti do šireg pokreta građana. Namera je, dakle, bila da se pre svega obustavi rad univerziteta u glavnom gradu, a da se potom proširi protest i na druge visokoškolske centre.

Nakon skupa studenata 10. juna ispred Pravnog fakulteta, dolazi do formiranja rukovodećeg organa protesta, Organizacionog odbora, sa zadatkom da pripremi dalje aktivnosti, a u koji su ušli predstavnici studentskih organizacija: Milan Ristić, Saša Marjanović, Zoran Popović, Milan Jovanović, Aleksandar Vranić, Mlađen Đorđević, Olga Kavran, Mladen Durić i Vlatko Sekulović. Tadašnji predstavnik studenata na univerzitetu, student prorektor Dragan Đilas, nije ušao u sastav ovog odbora, jer se nije slagao sa demonstracijama, niti je učestvovao u pripremama Studentskog protesta ’92, već je kasnije dao svoj doprinos gostovanjem na RTS-u.

Prilikom definisanja načina i oblika studentskih demonstracija, Organizacioni odbor je vagao nekoliko opcija. Prevladala je opcija da se studenti pozovu na okupljanje ispred zgrade Rektorata na Studentskom trgu i da se nakon govora pozovu da „okupiraju“ okolne zgrade fakulteta i da ne napuštaju iste do ispunjenja zahteva. Ovaj pristup bio je uslovljen činjenicom da masovnija okupljanja studenata po studentskim domovima nisu bila moguća, za razliku od demonstracija 1968. godine, usled prisustva „karatista“, tj. studenata koji su bili članovi klubova borilačkih veština i, pritom, vrlo prorežimski nastrojeni. Zato je doneta odluka da se studenti pozovu na demonstracije na drugom mestu njihovog stalnog okupljanja, tj. na fakultetima.

U Beogradu je najveća koncentracija fakulteta na malom prostoru upravo na Studentskom trgu gde se nalaze tri velika fakulteta, kao i zgrada Rektorata. Ideja o „okupaciji“ zgrada fakulteta nije unapred saopštena, već je to bilo iznenađenje za profesore i režim. Preko 10.000 studenata se okupilo 15. juna 1992. godine i nakon održanog skupa okupirani su Rektorat i okolni fakulteti. Studenti su sprečili održavanje nastave i rad ovih ustanova tražeći da Naučno-nastavno veće Beogradskog univerziteta, koje je tog dana zasedalo, prihvati zahtev za obustavom rada.

Profesori su, nakon početnog protivljenja i kolebanja, a suočeni sa svakodnevnim pritiskom, formalno odlučili 19. juna da podrže zahteve studenata i Beogradski univerzitet je obustavio rad, tako je ostvaren osnovni cilj Studentskog protesta. Ovoj odluci doprinelo je i iracionalno ponašanje Miloševića, koji je, prilikom sastanka sa profesorima i studentima 17. juna 1992. godine, degradirao univerzitet i profesore i tako ih potpuno okrenuo ka studentima. Nakon odluke kolega u Beogradu, usledile su iste takve odluke univerziteta u Kragujevcu, Nišu i Novom Sadu, a jedino prištevski univerzitet nije stao na stranu studenata.

Tokom nekoliko sedmica trajanja demonstracija, oslobođena je ogromna količina potisnute pozitivne energije, pa su se studenti prosto nadmetali u tome ko će smisliti duhovitiju parolu, smešniji crtež ili efikasniju akciju. Pored eksplozije umetničke kreativnosti, održana su brojna predavanja i tribine, prvi put uvedene šetnje po Beogradu kao model protesta, organizovani okrugli stolovi političkih stranaka, izvedena blokada mostova u Beogradu, itd.

Studenti su 1992. godine, iako nisu uspeli da dovedu do pada režima, bez ikakve podrške političkih stranaka i drugih „faktora“, uspeli da ostvare neposredno pretpostavljeni cilj i, što je možda još bitnije, srušili strah od javnog masovnog iskazivanja političkog stava, a koji je bio glavna prepreka građanskom aktivizmu. Prema rečima jednog učesnika, značaj Studentskog protesta ’92 je bio u tome da je pokazao: „Da je moguće 1992. godine okupiti više od tri građanina Srbije, da se ne pobiju, ne pokolju i ne posvađaju, da je moguće videti više od tri čoveka koji su nasmejani. Najveći uspeh ovih demonstracija je u tome što smo pokazali da je jedna drugačija Srbija moguća“. Na nesreću, nacionalsocijalistički režim Milošević – Šešelj je političkim trikovima, dovođenjem Panića i Ćosića, i ciljanom eskalacijom rata u Bosni i Hercegovini, uspeo da amortizuje rastuće nezadovoljstvo građana, te da manipulacijom nacionalnim osećanjima obezbedi vlast na izborima održanim krajem 1992. godine. Drugačija Srbija je čekala na svoju realizaciju još osam godina, sve dok nacionalsocijalistički režim nije iscrpeo i poslednju realnu mogućnost za korišćenje rata kao najefikasnijeg sredstva homogenizacije većeg dela stanovništva oko svoje politike i ideologije, a sve u cilju očuvanja vlasti i privilegija.

Autor je advokat i osnivač Studentske unije Pravnog fakulteta