Kako smo u Letoniji pravili EuroPrajd

Radujem se što ovu priliku mogu da iskoristim da poručim protivnicima EuroPrajda u Beogradu da bi trebalo da zastanu i razmisle o sopstvenim stavovima. Najpre želim da vam stavim do znanja da komentare ne dajem iz privilegovane, zapadnoevropske perspektive, već sa stanovišta osobe koja je lično učestvovala u organizaciji prvog EuroPride-a u bivšem Sovjetskom savezu, koji se dogodio u Rigi 2015. godine.

Organizovanje bilo kog Prajda, u bilo kom gradu, kada imate one koji se tome protive, izuzetno je teško. Još teže postaje kada je u pitanju organizacija EuroPride-a. Međutim, to ovde nije važno, jer razlog zašto Prajd organizujemo iz godine u godinu jeste taj da se u jednom momentu dogodi prekretnica, a tada kršenje prava LGBTI+ zajednice postaje prošlost. To je istorija koju čekamo da se desi u Beogradu.

U Rigi je istorija Prajda slična onoj u Beogradu. Doduše, moram priznati da je od samog početka bila manje nasilna. Bilo je dosta neistomišljenika na samom početku, 2005. godine, a verski lideri i političari su dodavali ulje na vatru propagirajući homofobiju kroz sve moguće javne platforme, uključujući i parlament.

Desničari i nacionalisti su nam se suprotstavljali, a prvi put im se priključila i crkva u Letoniji. Takođe, nacionalisti su prvi put pronašli temu oko koje su saglasni sa onima koji su zagovarali povratak u Sovjetski savez. Bacali su, bukvalno, kese pune izmeta na nas. Desetoro nas koji smo imali hrabrosti da svoje lice pokažemo u javnosti završili smo zaključani u hotelu, a policija nije mogla da dođe do nas od gomile ljudi koji su taj hotel okružili. Izašli smo tek nakon što je tadašnji potpredsednik letonske vlade stigao i zahtevao da svi budu bezbedno pušteni.

Uprkos svemu, desio se napredak i 2015. smo bili domaćini EuroPride-a. Bili smo okruženi neverovatno velikim brojem policajaca, postojao je i strah da bi povorka mogla da bude napadnuta, a neko od učesnika povređen. Ispostavilo se, na kraju, da se sve to zadržalo samo na našoj zabrinutosti.

Hiljade građana koji vole slobodu, poštuju zakon i plaćaju porez, došlo je iz cele Evrope da nas podrži i da se priključi najvećoj proslavi ljudskih prava koja se ikada dogodila u Letoniji. Došli su da podele sreću sa nama, da upoznaju naš grad, proslave jednakost i potroše novac. I to mnogo novca. Zajedno smo pokazali celoj LGBTI+ zajednici u Letoniji da je bezbedno da izađu na Prajd, i verujte mi, izašli su. Te godine je znatno veći broj

Letonaca došao na Prajd, jer su ljudi konačno osetili da slobodno mogu da budu deo nečega velikog i nečega u čemu se neće osećati usamljeno.

I tako, godinama kasnije, sve više ljudi se priključivalo Prajdu, a političari su počeli da shvataju da je Prajd nešto što se pozdravlja i podržava raširenih ruku, a ne stidljivo i uplašeno. Prajd donosi sreću ljudima u Rigi, pomaže ekonomiji, a oni koji dođu u posetu odlaze kući oduševljeni vremenom koje su proveli u Letoniji.

Činjenica da gradonačelnik Beograda tvrdi da neće otvoriti EuroPride je razočaravajuća, jer on očigledno ne uspeva da uvidi sve benefite koje EuroPride donosi Beogradu. Sigurna sam da gradonačelnik Beograda misli da bi prihvatanjem LGBTI+ zajednice pokazao slabost i podlegao „zapadnim“ vrednostima. Međutim, ništa od toga nije tačno. Da je EuroPride „zapadnjačka“ stvar sigurno bi drugi gradovi, poput Barselone, Dablina i Lisabona, dobili priliku da budu domaćini EuroPride-a.

Ipak, čast je pripala Beogradu. Međutim, još nije kasno da se gradska vlast predomisli, stane na čelo EuroPride-a i uživa u benefitima tog događaja. U Rigi je, na primer, sedam godina nakon EuroPride-a, gradonačelnik prestonice, koji je hrišćanin, patriota, porodičan čovek i strejt muškarac, pozdravio okupljene na Prajdu mašući zastavicom duginih boja sa svog prozora. Isti taj gradonačelnik održao je govor i otvorio Prajd koncert.

Istina je i da postoji određeni napredak kada je reč o pravima LGBTI+ zajednice u Srbiji. Na primer, Srbija ima predsednicu vlade koja je lezbejka. I kada se to desilo, svet se nije srušio, baš kao što nije na Islandu, u Luksemburgu, Irskoj, ili bilo gde drugde. Napredak se zaista događa. Kada se uporede prve godine Prajda, kada je bilo protesta i fizičkih napada na učesnika sa prošlogodišnjom Paradom koju su obeležili radost i mirna šetnja, to pokazuje da je napredak moguć, ali je istovremeno i neizvestan.

Brendovi koje svakog dana koristite podržaće EuroPride, baš kao što su to učinili i u drugim evropskim državama, i to neće promeniti ni ukus njihovih proizvoda a ni namenu. Vaši prijatelji, komšije, kasiri i taksisti šetaće na Prajdu i nakon toga na isti način biti deo vašeg života. Vaš život se neće mnogo promeniti, ali za neke vama bliske ljude, direktno ili indirektno, ništa neće biti kao pre. Svedočila sam preporodu u svojoj zajednici, gradu, komšiluku, na poslu, i zaista se nadam da ćete i vi deliti to iskustvo i taj osećaj sa mnom.

Sigurna sam da će u septembru nadaleko čuvena srpska gostoljubivost doći do izražaja i da ćete širom otvorenih ruku dočekati EuroPride. LGBTI+ zajednica nije pretnja nikome, ničijoj porodici ili tradiciji. To su građani Srbije i deo vašeg naroda koji je do sada bio nevidljiv i patio u tišini.

EuroPride-om njihov život postaje lakši. Samim tim će i svi ostali građani osetiti razliku. EuroPride slavi slobodu, jednakost i ljudska prava, sve one vrednosti koje su u srcu Srbije i njenih ljudi.

Vreme je za Beograd! Vreme je za EuroPride!

Autorka je predsednica asocijacije organizatora EuroPrajda i koosnivačica Riga Prajda

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.