Kako SNS blati biznismene

Popoviću nije pomoglo ni to što ga je 31. jula lično patrijarh Irinej odlikovao Ordenom Svetog Save za humanitarni rad. Inače, Orden Svetog Save, jedno od najstarijih odlikovanja, dodeljuje se više od sto godina pojedincima i institucijama za karitativne, humanitarne i građevinske aktivnosti kojima se pomaže srpskom narodu i Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Da li bi patrijarh Irinej odustao od dodeljivanja Ordena Svetog Save „srpskom kralju bakra“ da je kojim slučajem čitao južnobanatske elektronske medije – ne znamo. Ono što znamo jeste da je Popović ovog vrelog leta na nišanu vršačke lokalne vlasti. Ovih dana na raznoraznim elektronskim portalima koji se finansiraju iz budžeta južnobanatskih gradova i opština možemo da pročitamo da Milan Popović nije nikakav autentičan dobrotvor i čovek vredan poštovanja, a kamoli ordenja, već naprotiv, da je to „tajkun koji se predstavlja kao dobrotvor“, „tajkun sa sumnjivom istorijom bogaćenja“, „lik koji je manipulant, dokazano sklon korupciji, tužibaba, cicija i krajnje loš čovek“, „čovek koji ljude tretira kao potrošnu robu“, neko kome su „donacije potrebne da se prikaže kao dobrodušan i pozitivan lik“…

E, sad, kome verovati: patrijarhu Irineju ili lokalnoj vlasti koju čini Srpska napredna stranka i koja nam se direktno obraća preko gorespomenutih medija? Dotična SNS glasila se ne zadržavaju samo na ovim slikovitim pojašnjenjima lika i dela Milana Popovića. U duhu sveopšte tabloidizacije i banalizacije svega i svačega, ovde se možete informisati i o Popovićevom najintimnijem životu: anatomski precizno, do najsitnijih detalja secira se njegov odnos sa bivšom partnerkom pop-pevačicom Severinom, analizira raskid, ko je kome šta rekao, visina alimentacije, borba za starateljstvo nad zajedničkim detetom i sve ono što nikog od građana ne bi trebalo da zanima.

Vrščani još uvek nemaju odgovor čime se ovaj čovek koji je najveći broj donacija upravo usmerio ka svom rodnom gradu zamerio lokalnoj vlasti. Popović je, između ostalog, godinama svakodnevno plaćao 680 obroka za narodnu kuhinju kao i mesečnu pomoć za 120 porodica u vidu paketa sa hranom i hemijom, kompletno je sredio nekoliko sportskih terena, donirao je novac vršačkom porodilištu, pomagao je sportske klubove i ostala udruženja građana i još mnogo toga drugog što javnost i ne zna, jer je ovaj privrednik skoro uvek insistirao na anonimnosti.

Ali, nije samo Popović stao na žulj vršačkim naprednjacima. Kroz uhodani mehanizam medijskog linča upravo prolazi još jedan vršački biznismen – Rodoljub Drašković. Da ovaj vlasnik Koncerna „Svislajon Takovo“, a odskora vlasnik i „Vršačkih vinograda“ nije nikakav uspešan privrednik, već „lažni lokal patriota“ i surovi eksploatator opet saznajemo sa južnobanatskih elektronskih portala. Oni Vrščani koji malo duže pamte setiće se da je pre samo tri godine upravo ovaj „lažni patriota“ Drašković od grada Vršca dobio nagradu za životno delo. Postavlja se pitanje: kako je moguće za samo tri godine prevaliti put od dobitnika najvišeg gradskog priznanja do persone non grate u istom tom gradu? Naprednjaci kažu da je sukob sa Draškovićem nastao jer je novi vlasnik „Vršačkih vinograda“ počeo da zida objekte za skladištenje i preradu grožđa, a nije pribavio sve potrebne papire. Malo je čudno da baš naprednjaci dižu toliku larmu oko bespravne gradnje: pa zar nisu upravo oni tako lepo i elegantno rešili problem nelegalnih Tominih vikendica?! I to bez rušenja! Dakle, vlast može uvek da pronađe zgodno rešenje, ili rupu u zakonu, ili čak da promeni i sam zakon ako zaista ima nameru da rešava stvari.

Ovu vršačku jednačinu sa više nepoznatih ipak je teško rešiti. Međutim, oni zlonamerni bi rekli da će se odnosi lokalnih naprednjaka sa Popovićem i Draškovićem izgladiti vrlo brzo i lako, upravo onog trenutka kada ovaj dvojac bude pristao da plati reket tamo gde treba i onoliko koliko treba. Isti ti zlonamerni jezici podsećaju da je sve ovo već viđeno: reč je o uhodanoj matrici koja odlično funkcioniše već duži period u gradu pod Kulom. Sve počinje iznenada, poput letnje oluje, medijskim blaćenjem imućnih Vrščana i njihovih porodica, vređanjem ljudi rečnikom nedostojnim javnog govora sa jednim jedinim ciljem – da se od prozvanih izvuče novac kako bi prestao dalji medijski linč. Ove medijske oluje nastaju iznenada u južnom Banatu i poput virusa šire se po svim medijima koje kontroliše Srpska napredna stranka. Olujno medijsko blato nemilice se lepi po mnogima: biznismenima, bivšim i sadašnjim funkcionerima, zemljoradnicima, sudijama, lekarima, pa čak i penzionerima. E, sad, nekome se od tog kovitlanja zaista zavrti u glavi, pripadne mu muka i gleda da pošto-poto izađe iz tog haosa ne pitajući za cenu.

Bez namere da se svrstavamo na bilo čiju stranu i procenjujemo ko je u pravu, a ko nije, ono što je sigurno jeste da uspešna i odgovorna vlast treba da rešava probleme, a ne da stalno otvara nove konflikte i da je u neprestanoj svađi sa građanima. Odgovorna vlast probleme rešava dijalogom, za stolovima odgovarajućih institucija, zajedničkim traganjem za najboljim rešenjem, a ne preko medija, na najtrivijalniji način, ličnim vređanjem i ponižavanjem neistomišljenika. I Popović i Drašković su privatnici koji zapošljavaju veliki broj Vrščana i kao takvi su važni za ovaj grad. Kad već SNS ne ume da dovede neke „bolje“ investitore koji bi otvorili nova radna mesta, zašto tera domaće, one koji već rade i zapošljavaju određen broj ljudi?

No, običan građanin se ne sekira mnogo zbog problema koje imaju bogati, pod uslovom da ne radi kod dotičnog privatnika. Ono što mnogo više zabrinjava, bar one koji malo pažljivije čitaju tekstove vršačkih naprednjaka, jeste njihovo insistiranje na jednoj rečenici: „Prvi put posle nekoliko decenija Vršac ima vlast kojom ne upravljaju mali carevi.“

Opet bi neki zlonamerni jezici rekli: Da, tako je! Sada Vršcem upravlja jedan car! Onaj iz Beograda.

Autorka je odbornica DS u Skupštini grada Vršca