Kako stvoriti lažni centar

 Danas je DS, kao i Tadićevom SDS i Liberalno- demokratskoj partiji, jasno da su međusobni napadi i optužbe siguran put u novih nekoliko godina lutanja i propasti Srbije u koje će ih uvući vlast, bez ideje šta su joj stvarni ciljevi i kako do njih želi da stigne. Siguran sam da ćemo u narednim danima uspeti da se dogovorimo o načinu saradnje na budućim izborima, koji će izvući najviše birača i iskoristiti svaki „atom ljudi“ koji dele naše vrednosti i za cilj imaju pristojnu i normalnu Srbiju.

Mislim da je ovo o čemu govorim jasno svakom ko se pet minuta u životu bavio politikom ili ga je politika dovoljno interesovala. Zato me čudi (ili ne čudi) potreba ljudi koji svoju sadašnju političku poziciju grade na navodnom suprotstavljanju Vučićevom režimu, da najveći deo medijskog vremena i prostora za koji se izbore na našoj komplikovanoj i kontrolisanoj medijskoj sceni potroše na napade na savez koji smo formirali sa Borisom Tadićem i Nenadom Čankom. Trenutno takve optužbe da smo mi kao „Vučićeva opozicija“, a on kao nije, predvodi lider pokreta Dosta je bilo Saša Radulović, koji je sav svoj politički kredibilitet stekao baš kao Vučićev ministar, izašavši iz Vučićeve vlade neposredno pred raspisivanje izbora, i tako dobio priliku da beskompromisno juriša na Vučića i donese mu dva procenta opozicionih glasova i nekoliko mandata. Zanimljiv (ili uopšte nije zanimljiv) jeste Radulovićev doživljaj samog sebe, koji mu daje ekskluzivno pravo da kao Vučićev politički izum bude potpuno aboliran od saradnje sa Vučićem i monopoliše ulogu sudije u pitanjima, ko jeste, a ko nije „Vučićeva opozicija“.

O političkoj biografiji i profilu Radulovića, osim onog dela u kojem je bio Vučićev ministar, teško može da se sudi. Pre političke karijere bio je bloger, policijski ekonomski forenzičar, stečajni upravnik u nekoliko preduzeća, i kako sam kaže „učestvovao je u bumu Silicijumske doline“. Osim nekoliko populističkih ekonomskih floskula u kojima ni on ni njegov pokret nisu bili posebno dosledni, nikad nije bilo sasvim jasno za šta se zalaže. Ni po jednom pitanju od kojeg zaista zavisi budućnost Srbije nije imao jasne stavove. O pomirenju u regionu, o spoljnopolitičkoj i bezbednosnoj orijentaciji. Taj nedostatak ozbiljne političke orijentacije, u stvari, najbolje je izražen u novoj predizbornoj platformi koja poziva na ujedinjenje nove levice, nove desnice i centra, koja će kao da sprovede neki plan od dvadeset tačaka i onda raspiše poštene izbore na kojima će društvo da odluči da li će u EU ili ne znam gde. U prevodu, to znači da bi trebalo da se ujedine leva i desna demagogija sa demagogijom centra. Pretpostavljam – Levica Srbije bi mogla da bude proglašena novom levicom, Dveri, DSS ili neka stranka „ispala“ iz DSS novom desnicom, a pokret Dosta je bilo – centrom, što je u Srbiji inače uvek bio sinonim da ste istovremeno za sve i ništa, sinonim za odsustvo politike.

U stvari, svaki populizam u Srbiji je uvek visio na socijalnom odlasku ulevo i nacionalnom odlasku udesno i teško da će i sada tu postojati neka razlika. Kako nijedna koalicija od pet-šest ili sedam odsto nikad nigde nije sprovodila nikakav plan, mi bismo ispod kamuflažnog platna od nekakvih 20 tačaka dobili novu listu koja će, ako ne prođe cenzus, Vučiću ponovo odliti nekoliko procenata glasova nezadovoljnih birača, a ako ipak uspe da se nekako digne iznad pet odsto, grupu stranaka i poslanika koji će nas kroz desničarenje desničara i kilavljenje novih levičara dovesti u nove sukobe sa Evropom i regionom i naći, sada teško zamisliv, ali moguć, način da budu gori od Vučića.

Našu politiku niko ne mora da opisuje, jer smo uvek govorili za šta se zalažemo bez obzira na cenu koju smo morali da platimo. Zbog toga su nam palili stranku, nameštali policijske procese, razvlačili po tabloidima i vestima. Za svakog od nas ljudi znaju zašta se zalažemo od kad se bavimo politikom. Na prošlim izborima smo jasno rekli za šta se zalažemo, jer je izgledalo da je to jedini način da se reši nekoliko poslova koje Srbija ni do danas nije rešila. Jasno je da su kosovska kriza, situacija u BiH i što brži prolazak kroz pregovore o priključenju EU nemoguća misija za Vladu u kojoj će sedeti Vučić i Dačić. Danas, umesto rešenog kosovskog pitanja, imamo staru politiku saplitanja Kosova kojom najviše saplićemo same sebe, umesto mirnog, integrisanog i stabilnog regiona – buđenje starih sukoba, umesto evropske politike – zveckanje ruskim oružjem, umesto stručnih ljudi koji bi vodili pregovore o pridruživanju – ljude na vlasti koji ne znaju ni da govore engleski. Prilika koju smo možda imali pre dve godine je propuštena, i sa njom je nestao svaki smisao ulaska u Vladu, sa strankama koje je danas čine.

*Autor je zamenik predsednika LDP