Kako su đaci još jednom pobedili „sistem“?

Presrećni učenici, nesvesni suštine, aplauzom su pozdravljali svaku ocenu koja je prevagnula na „klackalici“ na njihovu stranu, nesvesni da su ponovo obmanuti u životu, i da im je ponovo nešto ukradeno, samo što se to ovog puta nije moglo kupiti roditeljskim parama, a to je pravo na redovno školovanje.

Poražene, ponižene i besne kolege odlazile su i dolazile iz učionica, psujući sebe i profesiju, i još po nekoga, nemoćni da išta promene i poprave.

Čitave godine pokušavali smo da privolimo učenike da ponovo nakon korone shvate da škola nije igralište, i da sednu u školske klupe, gubili dah pokušavajući da pored redovnog gradiva popunimo rupe iz starog.

Da ponovo shvate da škola nije zabavište nego mesto gde će steći nova znanja, neophodna za dalji život. Ali…

Prvo što sam pokušao sam sebi danas da odgovorim je bilo pitanje „Ko je ovde lud?“

Neko je u prekjuče poslao dopis, koji je tek juče postao validan, da će se školska godina završiti dve nedelje ranije, za dva radna dana.

Neko ko je moje planove, pripreme, dogovore sa učenicima zgužvao, pocepao, spalio na lomači školskog dvorišta, na kome su se igrala „razdragana“ deca, koja su još jedanput pobedila „sistem“ ubirući plodove nazaslužene radom, i shvatajući nesvesno suštinu života ovde odakle će kasnije lagano otići, polako ulazeći u rijaliti „Hleba i igara“!

Po ko zna koji put, javila mi se misao, da li „sledeći“ može biti gori.

I kad god pomislim da ne može, eto dokaza da nisam u pravu.

Dokle, dokle, dokle… Ima li kraja?

Gledam u sat, da sa školskim zvonom napustim školsko dvorište, i odem na drugi posao da vučem daske, koje mi „fale“, a život znače, da mojoj deci obezbedim novac za tamo daleko, jer ovde nema sunca koje će uskoro da ih grije!

*Autor je nastavnik fizike iz Kragujevca