Kako su me „skinuli“ sa aviona za Rim

„Ranđelović?“ – „Da“, odgovaram, jedva dolazeći do daha. Kažu mi da nešto nije u redu sa mojim prtljagom i da mora detaljno da se pregleda.

Avion za Rim polazi za pola sata, brinem se da ću propustiti dugo čekan i planiran odmor.

Pod budnim okom dva pripadnika granične policije, uzimam svoj prtljag, i krećemo ka mestu gde će mi prtljag biti pregledan.

Prolazimo kroz gomilu ljudi koji me čudno gledaju, možda zato što ne izgledam kao osoba koju bi granična policija pratila kroz aerodrom.

Dva mlada granična policajca detaljno pregledavaju moj prtljag, zbunjeni što može biti sporno. Uveravaju me da još postoji šansa da stignem na let.

Pedantno vraćaju stvari u kofer. Govore mi da sačekam i telefoniraju, od leta, barem danas, nema ništa.

Telefoniraju ponovo, govore mi da treba da obavim razgovor sa inspektorom. Osećam da to nije tačno. Ulazimo u lift, pričaju međusobno, pominju da je u mom slučaju iskočila neka šifra za koju ne znaju šta znači.

Osećam da im je neprijatnije nego meni. O odmoru više ne razmišljam.

Ulazim u prostoriju gde sede dva muškarca i jedna žena. Sada već znam da prtljag nije problem, međutim ne znam šta je.

Neprijatan osećaj neizvesnosti kreće da mi se širi telom.

Predstavljaju se kao inspektori UKP-a. Kažu da sam dovedena da razgovaramo o mojim aktivnostima na društvenim mrežama. Ironično se osmehujem, znala sam da prtljag nije problem.

Govore mi da sam dovedena u svojstvu građanke zbog sumnje na krivično delo pozivanje na nasilno rušenje ustavnog poretka.

Uzimaju moju detaljnu političku anamnezu.

Govorim im da sam članica Demokratske stranke od 2007. godine. Ispituju me na čemu se bazira moj aktivizam kroz godine.

Pokušavam da saberem misli i koherentno odgovaram na sva pitanja. U nekoliko navrata pokušavam da saznam šta je u mojim aktivnostima na društvenim mrežama sporno, ali ne dobijam direktan odgovor. Ispitivanje mi izgleda kao unapred pripremljena, loše izrežirana predstava.

Nakon dva sata razgovora, govore mi da je problem neka objava na stranici „Aktivizam“ gde sam jedna od moderatora/ki. Govorim da ne znam o kojoj se objavi radi. Imaju nalog da mi oduzmu mobilni telefon.

Nesvesna svojih prava, pozivam advokata koji se upućuje ka aerodromu. U nekoliko navrata mi je zvonio telefon, suprug zove, brine, ne zna šta se dešava od momenta kada sam odvedena sa gejta pre više od tri sata.

Inspektor govori da odbijem poziv.

Nedugo nakon što mi je saopšteno da treba da mi uzmu mobilni telefon, drugi inspektor ulazi u prostoriju i govori da imaju naredbu za pretres stana. Odvodi me za Novi Sad. Usput ćaskamo o vremenu i nesavesnoj vožnji pojedinih vozača na autoputu.

Daje mi da pogledam naredbu za pretres stana. Piše OSUMNJIČENA Milica Ranđović. Više nisam građanka.

Ispred zgrade me čekaju suprug i majka, advokat me traži po policijskim stanicama po gradu, niko ne zna da im kaže gde sam. Inspektor koji me je dovezao sa aerodroma me predaje svojim kolegama iz Novog Sada. Nakon pretresa stana, ne odnose ništa sem mobilnog telefona.

Nedelja, 18. avgust: Budim se rano sa težinom u stomaku, kao pred neki ispit. Iako svesna da nisam počinila delo koje mi se stavlja na teret, osećam strah, anksioznost, dobro poznati osećaj uznemirenosti koji mrzim.

Odbijam da ostanem sama u stanu, a odbijam i da izađem. Čekam da dođu da me ponovo odvedu.

Ceo dan neko zove majku i muža, traže da razgovaraju sa mnom, zovu me kolege iz Demokratske stranke, narodni poslanici, pružaju podršku. Bude mi lakše na momenat i nakon toga me preplavi ponovo osećaj bespomoćnosti i anksioznosti. Samo želim da prespavam sve.

Kasnije istog dana: Emocije se mešaju, prevlada bes, pa anksioznost, pa inat, pa opet bes.

U našoj zemlji gde politički aktivisti bivaju skinuti sa aviona i gde im se pretresaju stanovi, dok se zločini kao što je slučaj Jovanjica brišu sa radara, jasno je da se pravda pretvara u farsu. Velike afere često bivaju gurnute pod tepih, dok se prava građana sistematski zanemaruju.

Sada je jasno da su ove akcije privođenja i pretresanja samo deo strategije zastrašivanja. Režim koristi represiju kao alat za ućutkivanje svih onih koji se usude da kritikuju ili se suprotstave. Kao što su kritičari slobode postali mete, ovaj pristup služi da se uspostavi atmosfera straha i tiho potisne svaka vrsta otpora.

Odgovaram na pozive novinara, odlučna da svoju priču iznesem u javnost. Osećam dozu odgovornosti prema društvu, moj aktivistički duh i ljubav prema zemlji nadjačavaju nervozu.

Ako se ja povučem, to može biti signal drugima da se povuku. Razmišljam šta ću reći na konferenciji za novinare u utorak, i samo jedna rečenica mi odzvanja mislima: „UZALUD NAM KOPAJU PO STANOVIMA, UZALUD NAM KOPAJU PO TELEFONIMA I ŽIVOTIMA, NEĆE NAS UPLAŠITI!“

Ovo je ono što treba da kažem. Da, možda u našoj zemlji u kojoj se sloboda misli i izražavanja pretvara u zločin, gde se svi kritičari i borci za pravdu gaze kao neposlušni elementi, gde se „prava“ građana svode na beznačajne floskule, još uvek postoji svetlo nade.

Dokle god postoji makar jedan slobodan glas u ovoj orvelovskoj noći, nadamo se da će pravda i ljudskost prevladati. Ako ne, onda će ono što je ostalo od slobode biti zapečaćeno za sve nas.

Autorka je članica Demokratske stranke

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.