Kako su nam se dogodili ovakvi izbori?

Iako se broj dijaloga, platformi i učesnika uvećavao, sve manje deluje kao da će se izborni uslovi suštinski poboljšati. Ali pre samo desetak godina, situacija je izgledala sasvim drugačije. Učesnici izbora nisu suštinski osporavali njihov legitimitet. Radilo se na izbornoj reformi i usvajani su zakoni koji su približavali izbore međunarodnim standardima.

Šta se promenilo u međuvremenu, na koji način smo došli do ove tačke u kojoj izgleda kao da su svi scenariji loši?

Predstavnici stranaka na vlasti često uzvraćaju na kritike opozicije da su upravo oni, dok su bili na vlasti, donosili izborne zakone. Sa jedne strane, sve do ishitrenih promena pred izbore 2020. izborni zakoni se zaista nisu menjali godinama.

Formalna pravila na osnovu kojih se održavaju izbori bila su prilično stabilna, a izborni sistem, način na koji se glasovi pretvaraju u mandate, omogućavao je sasvim zadovoljavaju proporcionalnost. Gde je onda problem sa izborima?

Nevolja je u primeni ovih pravila u praksi, i pre svega, u pitanju – u čiju korist se primenjuju zakoni. Institucije koje imaju nadležnosti u sprovođenje izbora, od izborne komisije, preko kontrolnih i regulatornih tela, do policije i tužilaštva, nisu sprečavale sve učestalije zloupotrebe, pre svega medijskog prostora i javnih resursa, ali i pritiske na birače.

Iako su slabosti bile prisutne i u ranijem periodu, u kom su problemi bili koncentracija medijskog vlasništva i zloupotreba javnih funkcija, od 2014. godine ovi problemi postaju sve veći, a kvalitet izbornog procesa osetno pada.

Kako je jedna strana mogla gotovo nesmetano da ostvaruje ogromnu prednost na izborima, oni počinju da gube takmičarsku komponentu.

Za razliku od prethodnog perioda, kada su izbori služili ne samo za osporavanje, već i za smenu stranaka na vlasti, a vlade formirale koalicije koje su predstavljale različite političke opcije u parlamentu, posle 2014. dolazi do postepenog nestanka pluralizma.

Od te godine, nijedna opoziciona lista ne dobija više od 10 odsto mandata u Narodnoj skupštini, a ovaj proces kulminira 2020. godine kada opozicija bojkotuje izbore i više je gotovo i nema u parlamentu.

Sve ove promene uticale su i na izbornu ponudu.

Sa jedne strane, dešava se svojevrsna departizacija izbornih lista. Dok su na početku perioda na izbore uglavnom izlazile partije, usled pogoršavanja uslova, liste su sve više sastavljane od koalicija ili grupa građana.

Ni birači nisu imuni na ove negativne trendove, mnogi od njih uočavaju probleme sa izbornim procesom i sve manje vide smisao učešća na izborima.

Zbog toga se i njihovo učestvovanje na izborima smanjuje. Sve manje birača glasa, od gotovo 70 odsto 2008. izlaznost je spala na ispod 50 odsto 2020 – milion birača manje za svega desetak godina.

Međutim, istovremeno sa nestajanjem suprotstavljenih političkih opcija iz parlamenta, poboljšava se njegova deskriptivna zastupljenost, odnosno mera u kojoj izabrani predstavnici nalikuju onima koji ih biraju.

Promene izbornog sistema dovele su do ravnomernije zastupljenosti polova i nacionalnih manjina. Osim toga, postoji iznenađujuće stabilna regionalna zastupljenost, dok je sve više mladih izabrano u poslaničke klupe, naročito u poslednjem sazivu. Ali sve ove promene deluju kao ukrašavanje fasade na zgradi kojoj su podriveni temelji.

Ako bi ovo bila opšta procena stanja, šta bi trebalo da se radi?

U poslednje vreme fokusirani smo na kratkoročna, u najboljem slučaju, srednjoročna rešenja za izborne probleme. Međutim, doći će vreme da se razmišlja o ponovnoj izgradnji demokratskih institucija i osnaživanju demokratskih potencijala.

Postoji nekoliko preduslova koji će morati da budu ispunjeni.

Biće nam potrebna profesionalna izborna administracija, zaštićena od političkih uticaja, sa kapacitetima da brani i jača izborni proces.

Pored nje, nezavisna i regulatorna tela moraće da preuzmu aktivnu ulogu i utiču na ponašanje izbornih aktera za vreme kampanje.

U medijskom trebalo bi da dominiraju profesionalni mediji koji će omogućavati biračima da stvore uravnoteženu sliku o učesnicima izbora.

Potrebno je ukloniti sva nepotrebna ograničenja i podstaći veće učešće partija i birača. Konačno, trebao bi nam i bolji izborni sistem, koji bi zadržao proporcionalnost sadašnjeg, ali bi bio personalizovan, tako da birači mogu da ostvare čvršću vezu sa predstavnicima i drže ih odgovornim.

Demokratija nisu samo izbori, ali se kroz izbore ukrštaju mnogi problemi koji je opterećuju.

Danas smo došli do situacije u kojoj je teško videti da se ovi negativni procesi uopšte mogu preokrenuti.

Ali, iako se radi o ogromnom i složenom poduhvatu, izbori bi mogli postati način na koji se demokratija u Srbiji osnažuje, umesto da se podriva. Potrebno je napraviti prvi korak, ali je još važnije da posle toga ne počnemo ponovo da se krećemo unazad.

Autor je savetnik za javne politike i istraživanja u Crti i istraživač na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju. 

Autor je i poglavlja “Izbori u Srbiji od 2008. do 2020.” u okviru studije „Podrivanje demokratije – Procesi i institucije u Srbiji od 2010. do 2020. godine“, koja analizira ključne političke i društvene procese u poslednjih 10 godina u Srbiji a koja je dostupna na sajtu demokratija.crta.rs