Kako su naprednjaci prodali Halu Pinki

Zbog toga on ne samo da javno priča neistine, da prećutkuje činjenice, nego gradske odbornike dovodi u zabludu da donose odluke koje imaju pravnu snagu.

Reč je o najnovijem podvigu GV i „vraćanju Sportskog centra Pinki Zemuncima“.

Vesić u izjavi koju prenose svi mediji kaže da je do danas sportskim centrom upravljala kompanija koja je u vlasništvu više pravnih subjekata… „Ova kompanija pokušala je na sudu da dokaže da je istovremeno i vlasnik imovine odnosno sportskog centra, iako joj je centar bio samo dodeljen na upravljanje.“

Sledeća Vesićeva laž koja je citirana u svim novinskim izveštajima je da je Grad osnovao Javno preduzeće. Nije, nego je u dnevnom redu najavljeno Privredno društvo sa ograničenom odgovornošću – D.O.O.

Dakle da podsetimo javnost i samog Vesića na činjenice i sudbinu KSC Pinki.

Dom sportova omladine i pionira „Pinki“ otvoren je svečano 20. oktobra 1974. godine a podignut je na mestu Doma kulture izgrađenog 1934. godine.

U to vreme je to bio jedinstven objekat i kao građevinski poduhvat i kao sadržajna koncepcija, delo uglednog arhitekte, profesora Ivana Antića.

Imao je (i još uvek ima) sportsku salu za 3.000 posetilaca, zatvoren bazen, malu salu za borilačke sportove, bazene sa protočnom vodom za trenig veslača i kajakaša – ali isto tako i kulturno-obrazovne sadržaje koje je izgubio u tranziciji: dancing dvoranu za 1.000 posetilaca: imao je likovnu galeriju, salu za filmske projekcije, likovnu i razne druge radionice za mlade.

U Pinkiju su svoje službene prostorije dobili i mnogi zemunski sportski klubovi.

Bio je to klasičan projekat dobrih namera društva koje je se zasnivalo na socijalističkim idejama.

I pored raznih grešaka u radu Pinki je postao deo svakodnevnog života građana, pogotovo mladih, ne samo Zemuna nego i Beograda, a proslavio se i serijom koncerata Filharmonija Beograda, Japana, od Bijelog dugmeta, i jugoslavenskih grupa novog talasa, do svetskih veličina kao što su Weather Report i Pako de Lusija …

Prvi prelomni period dogodio se slomom socijalističkog društva, napuštanjem koncepta javnog i društvenog interesa i prelaskom na ideologiju interesa profita kao vrednosnog kriterijuma.

Kultura i obrazovanje su postali nepotreban i suvišan trošak.

Uostalom bilo je to i vreme ratova i sankcija, kad su preči izdaci bili za vojsku i municiju…

Tokom devedesetih su ukidane kuturno-obrazovne funkcije i finansiranje.

Dolaskom na vlast Srpske radikalne stranke u Zemunu 1996. godine Dom Pinki je postao i prvo radno mesto za novog direktora, Aleksandra Vučića.

To je za njega bila prelazna stanica na putu do ministarske fotelje u Vladi Srbije, ali je za tih godinu dana uspeo da ostavi trajnije posledice.

Pre svega, u njegovom mandatu je rađena nestručna sanacija krova pa je zbog toga trajao i višegodišnji sudski spor sa izvođačem radova.

Zatim, 1999. godine, posle NATO bombardovanja, u Pinki je nalogom vlasti smešteno nekoliko stotina raseljenih lica sa Kosova koji su razapeli šatore u maloj sali i tu proveli dve godine.

Devastacija prostora i uskraćenost Zemuncima da koriste prostor u Pinkiju nije nikad kompenzovana – država u kojoj su Šešelj i Vučić imali ministarske pozicije, kao ni potonja DOS-ova vlast, nije imala nameru da nadoknadi nastalu štetu.

Naprotiv, usledio je naredni korak u oduzimanju Pinkija – privatizacija.

Prvo je Dom sportova transformisan u Javno preduzeće, da bi početkom 2000.

Opština Zemun Pinki pretvorila u Akcionarsko društvo AD Kulturno sportski centar Pinki.

Centar za procenu vrednosti i reviziju Ekonomskog fakulteta u Beogradu je 1999. procenio vrednost „Pinkija“ (rukov. tima za procenu dr Jelena Kočović) na 9.427.273 DEM i 5.261.912,00 USD.

Činilo se da je vrhunac bio kad je u junu 2000.

Naftnoj industriji Srbije prodat većinski paket, od 49 odsto – Ugovor su svečano potpisali Vojislav Šešelj i Dragan Tomić.

Tada su mnogi zaposleni u Opštini Zemun pod pritiskom upisali svoje besplatne akcije a jedan broj građana je u tome video neku perspektivu i otkupio akcije.

Opština je tada uzela oko 6,5 miliona tadašnjih nemačkih maraka koje su radikalima dobro došle između ostalog i za izbornu kampanju – popločavanja pešačke zone u Gospodskoj ulici, krečenje fasada.

Od tog momenta Kulturno sportski centar je potpuno prepušten sebi.

Ukinuta su sva finansiranja aktivnosti od opštine, a iz grada, u kojem je bila druga vlast (SPO, DS) stizali su odgovori – vi ste privatizovani i nema za vas para iz budžeta.

Poslovodstvo je bilo prinuđeno da gasi sve neprofitne funkcije – sportski klubovi su dobijali otkaze, ugašena je galerija, prostor je izdavan u zakup, a broj zaposlenih je prepolovljen.

Ali, najteži udar je tek sledio. Posle pada radikalskih vlasti u Zemunu i režima S. Miloševića postojalo je interesovanje za poboljšanje položaja Pinkija.

Kad je poslovodstvo pokušalo da podigne kratkoročni kredit za obrtna sredstva, ispostavilo se da „Pinki“ nema potrebnu dokumentaciju – nema uknjiženo vlasništvo na objekat!

To je bila uobičajena pojava u posleratnoj izgradnji. Čak ni Dom kulture koji je izgrađen 1934. i srušen da bi ustupio mesto „Pinkiju“, nije bio uknjižen.

Katastarski, „Pinki“ nije postojao, zvanično su tu bile bašte i njive.

I to nije predstavljalo nerešiv problem.

Trideset godina posle izgradnje je završena sva „papirologija“ – urbanistički plan, prenamena zemljišta iz poljoprivrednog u građevinsko, građevinska dozvola, upotrebna dozvola…

I, „Pinki“ je uknjižen na prvog vlasnika i osnivača, Opštinu Zemun.

A tada se dogodio radikalni obrt. Opština Zemun, u kojoj su se radikali vratili na vlast 2004. godine, na čelu sa Gordanom Pop Lazić, odbila je da prenese uknjižbu vlasništva na AD „Pinki“!

Posle dugogodišnjeg sudskog spora koji je AD Pinki vodilo sa Opštinom Zemun, sudovi su zaista presudili u korist prodavca koji nije hteo da prenese vlasništvo kupcu – Pinki je imovina države Srbije, a titular je Grad Beograd jer su gradske opštine izgubile status jedinice lokalne samouprave.

Da ceo slučaj Pinki dobije na težini i zamršenosti doprinela je nerazumna odluka za vreme kohabitacije Koštunice i Tadića da se u okviru međudržavnog ugovora o energetskoj saradnji između Srbije i Ruske Federacije, Gaspromu proda, u stvari pokloni, i svojina NIS-a koja nema veze sa energetikom – brojni moteli, odmarališta, hotel na moru, i, KSC PINKI.

Umesto da posledica odluke Suda o imovini Pinkija bude poništavanje privatizacije i obeštećenje akcionara, i vraćanje Pinkija građanima Zemuna, mrcvarenje Pinkija i zaposlenih je nastavljeno.

I pored svega, zaposleni u AD KSC su dobili borbu sa svim poslovnim nedaćama, stabilizovali poslovanje i bez pomoći većinskog vlasnika (NIS nije hteo da plati ni reklamu na objektu) i Grada Beograda, i uspevali da ulažu u rekonstrukciju objekta – bazena, svlačionica, parketa u velikoj sali, zamene dotrajalih instalacija…

Višak koji je ostajao na kraju svake poslovne godine nije deljen kao dividenda akcionarima, niti su povećavane plate i otvarana radna mesta, nego je usmeravan na poslovni fond. Za razliku od ostalih sportskih centara u gradu Beogradu kojima upravlja Grad Beograd, a koji su u velikim gubicima koji se kriju od javnosti.

Mali akcionari Pinkija su osnovali Udruženje MAP 2014. godine, na 40. godišnjicu osnivanja, sa osnovnim ciljem – da Pinki sačuva svoju namenu kulturno-sportskog sadržaja na korist građana Zemuna (koji jedini u Beogradu nemaju opštinski Dom kulture!) i da se zalažu za očuvanje i fer vrednovanje akcija koje bi rado prodali onom ko Pinki želi da unapredi. Sa svim problemima vlasništva i akcijama pismom iz 2014. upoznati su tadašnji predsednici Zemuna i Beograda (Matić i S. Mali) kao i sam tadašnji premijer A. Vučić. Nisu odgovorili.

Tako je Udruženje i ove godine, 27. juna, izdalo saopštenje za javnost sa inicijativom da Grad Beograd pokaže svoje dobre namere otkupom akcija i investiranjem u rekonstrukciju prostora za preseljenje Zemunske biblioteke i Sportske gimnazije kako bi se vratila osnovna namena, koja je osim sporta kultura i obrazovanje. Nisu odgovorili.

To saopštenje je prećutano. Prećutali su ga i vlasti opštine i grada, al i mediji koji su se Pinkijem bavili, od Novosti do Danasa.

Danas smo svedoci najnovijeg vrhunca bahatosti u odnosu prema Pinkiju. Grad Beograd donosi odluke koje celom slučaju, posle 20 godina, daju završni udarac.

Kad danas Vesić govori o „vraćanju“ Pinkija, bio bi red da kaže ko ga je prodao i kome ga je prodao.

Dakle, nije u pitanju nikakva „kompanija“ nego Akcionarsko društvo, društvo koje je zamislio i prvi predsednik Skupštine akcionara bio Aleksandar Vučić.

Kažu da su se nagodili sa NIS-om oko preuzimanja njihovog paketa.

Kako?

Na berzi?

Po kojoj ceni?

A ostali akcionari?

Koji su poslovni interesi i ciljevi Privrednog društva sa ograničenom odgovornošću, a sigurno nisu javni? Zašto nije Pinki dat na upravljanje gradskom JP Poslovni prostor?

Šta se u stvari proguralo ovom odlukom, kao 37. tačka dnevnog reda (od 42).

Najgore što se može desiti posle ovoga nije samo pljačka akcionara, nego ostvarenje suludih ideja o rušenju zgrade Pinkija, o čemu je kao o mogućnosti otvoreno odbornicima Skupštine grada govorio predsednik Skupštine grada Nikodijević, i izgradnja poslovno-tržnog centra sa podzemnom garažom.

U neposrednoj blizini dve osnovne škole, Fakulteta i Gimnazije i gradskog parka, zaštićene ambijentalne celine…

Ali, o tom treba da se izjasni struka – Zavod za zaštitu spomenika kulture, strukovna udruženja arhitekata, građevinska ekspertiza… naravno, i pravna struka jer je u pitanju skandal sa nizom nezakonitih postupaka o kojima bi i EU imala šta da kaže…

Da li će se čuveni stari i nevidljivi mladi Zemunci prepoznati najnoviju prevaru, pokazati da imaju mišljenje, i da li imaju još malo građanske hrabrosti, ostaje da se vidi.

Autor je književni izdavač, član Udruženje malih akcionara Pinkija