Kako su socijalisti porazili autonomaše

 U platformi DOS-a za septembarske izbore 2000. godine, u poglavlju pod nazivom PRVI DAN NOVE SKUPŠTINE građanima je dato sledeće obećanje: PRVO, usvojićemo deklaraciju o hitnim pripremama za donošenje novog ustava, radi otklanjanja postojećeg ustavnog haosa. Nova ustavna i zakonska rešenja biće usklađena sa savremenim pravnim i civilizacijskim standardima, posebno u sferi ljudskih sloboda, zaštite građanskih i manjinskih prava, parlamentarizma, odgovornosti vlasti i vladavine prava. Deklaracija će uvažiti potrebu za decentralizacijom države, sa posebnim osvrtom na regionalizaciju Srbije i afirmaciju autonomije Vojvodine i Kosova i Metohije.

Podsećanja radi, tadašnji DOS su činile skoro sve članice sadašnje vladajuće koalicije (osim SPS, naravno) kao i DSS iz sadašnje opozicije. Narednih nekoliko godina stvari su otprilike i išle u tom pravcu. Naravno, kao i uvek prednjačio je civilni sektor, pa se tako narednih godina pojavilo nekoliko veoma dobrih ekspertskih koncepata novog ustava u kojima je princip decentralizacije bio dosledno sproveden, od kojih vredi posebno pomenuti koncepte Beogradskog centra za ljudska prava i novosadskog FORUMA JURIS.

Za celu ovu priču značajnija su dva najrelevantnija moguća koncepta s obzirom na državne autoritete koji su stojali iza njih – predsednika Srbije i Vlade Srbije koja su se pojavila 2005. godine. Pošto su ljudi često kratkog pamćenja nije zgoreg podsetiti na neka od rešenja koja su u ovim konceptima data u delovima koji se odnose na teritorijalnu organizaciju vlasti. Tako, na primer, u modelu Ustava grupe stručnjaka predsednika Republike Srbije, na samom početku poglavlja TERITORIJALNO UREĐENJE, kaže se: Jemči se pravo građanki i građana na decentralizovanu državu, koje uključuje pravo na lokalnu samoupravu i autonomiju, kao i na zaštitu tog prava. Kada je reč o pokrajini, između ostalog, predviđeno je da ona donosi osnovni zakon i pokrajinske zakone, predviđeno je da Vrhovni sud ima svoja odeljenja u pokrajinama, a izvršni organ pokrajine je vlada.

U konceptu Vlade Republike Srbije (čiji premijer je bio Vojislav Koštunica) u poglavlju TERITORIJALNO UREĐENJE, kada je reč o nadležnostima pokrajine, između ostalog kaže se: Svoje samostalne nadležnosti autonomne pokrajine ostvaruju donošenjem pokrajinskih zakona i donošenjem opštih i pojedinačnih akata kojima izvršavaju pokrajinske zakone.

Toliko o ponudama i obećanjima koje smo u prvoj polovini ove decenije dobijali od ključnih političkih faktora u državi. Umesto svega toga, dogovorom ključnih parlamentarnih stranaka Srbija je 2006. godine na krajnje problematičan način dobila novi ustav koji je, bar kada je reč o decentralizaciji, bio daleko ispod onoga što je obećao DOS i što su nudili koncepti predsednika i Vlade Republike Srbije. Pri tome slabo je opravdanje koje su kasnije davali predstavnici pojedinih stranaka da se od nekih stavova o decentralizaciji odustalo da bi se obezbedila podrška SRS novom ustavu.

Uz sve druge nedostatke ovog ustava (nekima od njih se pozabavila i Venecijanska komisija) niko se ozbiljnije nije pozabavio pitanjem čime je Kosovo i Metohija u preambuli zaslužila suštinsku autonomiju (ma šta to značilo), a Vojvodina jedino utvrdjivanje svojih simbola (zastave i grba) kao izvorne nadležnosti. Komedija apsurda koja je nakon toga usledila oko donošenja Statuta Vojvodije, koja je više od godinu dana uveseljavala javnost Srbije, a bogami i privukla pažnju Evropske unije, ogolela je do kraja odnos i pozicije i opozicije prema decentralizaciji Srbije. Sa čelnog mesta u državi povremeno su stizale izjave koje su samo dalje doprinosile zbunjivanju javnosti. Uz to, bilo je i drugih zbunjujućih izjava iz redova vladajuće koalicije kojima je samo nabačena lopta opozicionom bloku (SRS, naprednjaci i narodnjaci) da se lavinom optužbi na račun vojvođanskog separatizma pojave kao ključni zaštitnici državnog jedinstva i tako uberu jeftine poene u biračkom telu. Tako je čak u svojim izjavama šef jedne od opozicionih stranaka od relativno male zemlje kakva je Srbija uspeo da napravi čak tri države: Lažnu državu Kosovo, Državu u državi Vojvodinu i valjda ostatak Srbije. Kruna svega je bila izjava zamenika premijera i šefa SPS-a, data nakon verifikacije Zakona o nadležnostima i takozvanih tehničkih korekcija Statuta Vojvodine u Pokrajinskoj skupštini (kada je stavljen čuveni zarez u poglavlju o glavnom gradu Pokrajine) da su po drugi put u dve decenije uspeli da poraze autonomaše i separatiste. U vreme donošenja Statuta Vojvodine „stari autonomaši“ više nisu bili na političkoj sceni, a LSV koja u javnosti slovi za autonomašku stranku se u igrama oko Statuta ponašala prilično pasivno pod obrazloženjem da njih ne interesuje Statut nego Ustav. Tako, po logici stvari, ispada da je SPS ovaj put uspeo da porazi autonomaše i separatiste u sopstvenim redovima i redovima svog najvećeg koalicionog partnera, jer je ceo posao oko Statuta, u Novom Sadu vodila najveća stranka vladajuće koalicije, a Predlog statuta koji je kasnije bio žestoko napadan i od pozicije i od opozicije je 14. oktobra 2008. godine u Skupštini Vojvodine bio izglasan baš glasovima poslanika DS, SPS, kao i nekih drugih stranaka koje su podržale ovaj dokument u tom obliku.

Kada je to već tako ispalo, postavlja se jedno veoma logično pitanje: da li je moguće da oko jednog tako značajnog pitanja kao što je donošenje najvišeg akta jedne pokrajine, pre njegovog preliminarnog izglasavanja u Skupštini Vojvodine nije bilo koordinacije stranačkih centrala i njihovih filijala u Novom Sadu, jer je sve to dovelo u pitanje kredibilitet ovih stranaka i njihovu iskrenost kada je u pitanju njihovo zalaganje za decentralizaciju. Naime, glavna tačka sporenja u javnosti oko Statuta Vojvodine je bila uglavnom u simboličkoj ravni: Vlada ili Izvršno veće Vojvodine, predstavništvo u Briselu, glavni grad – ili sedište administracije, Vojvođanska akademija nauka i tako dalje. Kada su u ovom slučaju to bile ključne tačke sporenja, šta se može očekivati kada se u daljem procesu decentralizacije ozbiljnije otvore pitanja izvornih ovlašćenja pokrajina i budućih regiona, kao što je, na primer zakonodavna delatnost koja je bila predviđena u prethodno spominjana dva koncepta Ustava?

Da sve ne bi prošlo u pesimističnom tonu treba reći da je ipak formiranjem Nacionalnog saveta za decentralizaciju od strane Vlade Srbije u proleće prošle godine, dobijena šansa da se stvari isteraju na čistac. Ekspertska grupa Saveta, koja je već započela sa radom, u dogledno vreme će izaći sa svojim konceptom Nacionalne strategije decentralizacije.

Autor je direktor Centra za regionalizam iz Novog Sada