Kako su to sačuvali?

Stotine i stotine slika, oslikani plafoni, pozlaćene figure, stilski nameštaji, sve blista. Odmah mi kroz glavu prostruji žalosna misao: „Eto, a mi ne možemo da u našem lepom Arilju rekonstruišemo Konak serdara Micića, koji nije ni od zlata, ni od srebra, već od brvana, dasaka i blata!“

Ne potcenjujući ovaj podatak, naprotiv, ceneći ga, žalost se uvlači u kosti.

Pored rasturenog Konaka, koji čeka svoj Vaskrs više od deset godina, tu su i nekoliko starih građevina u čaršiji, koje očekuju svoj neminovni kraj, da bi ustupile mesto novim „modernim“ zgradama, a čaršija polako nestaje.

Mislite da ovo nekoga tangira ili boli?

Ne, nema takvih.

Pre ćete čuti izjave  poput ove: „Ma ja bih sve ovo bagerom počistio i sazidao nove kuće.“

Nisam ja žalostan i inferioran zbog čardaka – konaka, sazdanog od trošnog materijala.

Znam dobro zbog čega je to tako i ko je kriv za takvo siromaštvo i zaostalost.

Znam i kako je nastalo zlato i raskoš.

Znamo to svi.

Nego tužan sam zbog nerazumevanja, nespremnosti, nedostatka kulture i želje, da se ovaj problem razreši na regularan i civilizacijski način.

Deset godina se čeka da Konak bude rekonstruisan i restauriran od njegovih sačuvanih ostataka (i njima se bliži kraj), a po usvojenom elaboratu (na traženje Opštine Arilja), urađenom od strane Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, kome je Ministarstvo kulture dalo licencu za ovaj posao.

Ne žalim ja za zlatom i srebrom, već žalim što večito sležemo ramenima i guramo u stranu svaki pokušaj koji u sebi nema materijalnu vrednost.

Autor je akademski slikar i pisac