Kako suditi za urbicid?

Ali i više od toga: zločin je učinjen nad kulturom, kulturnim nasleđem, životnim stilom, rečju, nad svemu onome što je ovaj grad, njegove stanovnike i čitavu državu, činilo jedinstvenim na Balkanu i u Evropi. Što je najgore – zločinci nastavljaju svoj vandalski pohod.

Takozvani Beograd na vodi, divljačko rušenje u Savamali, „rekonstrukcija Slavije“ sa novim „raščišćavanjem Trga“ i postavljanjem šarenog, zvučnog „Vesićevog bidea“ nauštrb kolovoznih površina, zatvaranje stare željezničke stanice i planirana „rekonstrukcija trga ispred nje sa gigantskim spomenikom „novo-staroskopske estetike“, samovoljno uspostavljanje besmislene „pešačke zone“, razapinjanje žice iznad Save i devastiranje kako zelenila, tako i nazovizaštićenog kulturnog nasleđa Kalemegdana, razaranje stare građanske mikroceline oko Kalenića pijace…

Teško je i prisetiti se i popisati sve zločinačke poduhvate koju je aktuelna vlast do sada načinila na devastiranju Grada, sistematskom uništavanju njegovog duha i otežavanju života građana, sve do njihovog iseljavanja, „milom“ ili silom.

Sva ta priprosta, bezidejna, arogantna, vandalska vlast, koja ne haje ni za mišljenja arhitekata, urbanista, građevinaca, saobraćajnih eksperata sa svetskom reputacijom, koja gazi i pljuje na istorijsko i kulturno nasleđe i grada i građana i čitave nacije i Države napose, bahato rasipajući novac poreskih obveznika na svoje megalomanske „projekte“ proistekle iz ličnih frustracija i kompleksa („večitih zamenika“!), svejedno je dovoljno inteligentna da pokriće traži i nalazi pod potpisima zaplašenih, ucenjenih ili jeftino potkupljenih nesavesnih inžinjera, koji svojim „stručnim“ titulama overavaju i devastiranje Grada i svoju „stručnost“ i negdašnji, možda, autoritet.

U tom, rušilačkom, ali skladnom spoju nemoralnih pseudopolitikantskih patuljaka i nesavesnih inženjera, ova banda združeno korača bespućem koje stvara neodoljivo podsećajući na svojevremenu bolesnu Hitlerovu ambiciju da od Berlina stvori Germaniju, grad-centar sveta, a da i niz drugih nemačkih i evropskih gradova „germanski modernizuje“.

Varšava je, recimo, trebalo da se sravni sa zemljom, a na njenom mestu izgradi nova, germanska Varšava. Ovdašnji vandali pak, ipak svesni svojih ograničenja, žele od Beograda da naprave kombinaciju novog Abu Dabija, Londona i pitaj boga čega još što su videli na svojim (besplatnim) „studijskim putovanjima“ ili belosvetskim TV kanalima, zaluđujući se u svom neznanju istorije, kulture, civilizacije… naočitim lakiranim razglednicama.

Do prisilnog masovnog iseljavanja stanovništva iz centra Grada, zarad njegovog pretvaranja u NIŠTA, još nije došlo, ali su na delu „mekše“ metode – učiniti centar grada nesnosnim za svakodnevni život i tako naterati stanovnike da se „dobrovoljno“ isele, negde na periferijske ledine odakle će jednog dana, na kraju postojanja sveta i kosmosa, napokon krenuti beogradski metro.

Jedan od prvih primera razorne „modernizacije“ Beograda jeste negdašnji Cvetni trg, popločan prastarim malim, ali dokazano trajnim ispupčenim pločicama (koje su mu davale patinu vremešnosti, istorije i građanskog sećanja), mesto na kome se u sijaset starinskih kioska decenijama prodavalo cveće, a pred Božić i Novu godinu i sveže jelke. A onda je „neko“ odlučio da se to mesto – modernizuje.

Rezultat: negdašnji Cvetni trg je pretvoren u betonski plato koji po svemu podseća na grobljanski, s dve kapele koje figurišu kao prodavnice cveća! To mesto, koje uopšte više ne može ni da se nazove „Cvetni trg“, sada je pustolina u samom centru grada, pustolina u koju retko ko samo slučajno može da zađe! „Zlobnici“ tvrde da je negdašnji Cvetni trg uništen samo da bi se uklonio zidić koji je negdašnji Cvetni trg denivelisao sa susednom ulicom, a služio je godinama za ispisivanje velikih parola protiv aktuelnih vlasti, ma koje da su bile!

Dobro, možda je potonje i tačno (lično verujem da jeste!), ali kakav je razlog – politički, urbanistički, arhitektonski, saobraćajni… – postojao da se gradsko saobraćajno čvorište Slavija unakazi s onom nazovifontanom i nekakvim platoom strme ravni, umesto da se naprosto ozeleni?

Koji su to saobraćajni „eksperti“ kružni tok, koji je izmišljen (u „belom svetu“, da ne bude zabune!) da se izbegnu ukrštanja i semafori, „oplemenio“ saobraćajnim trakama, uključujući žute, za javni gradski saobraćaj, koje se – ukrštaju, ostavljajući istovremeno velike kolovozne površine van upotrebe?

Moglo bi se ovako redom, od gluposti do gluposti, od protesta građana, do protesta i sablažnjavanja struke zbog sistematskog uništavanja kome je Beograd pod aktuelnom vlašću izložen. Ali, sve to njih, tu arogantnu, besprizornu, osionu vlast uopšte ne dodiruje.

Oni znaju da urbicid kao najteže krivično delo protiv građana i kulturnog, civilizacijskog dobra štaviše, protiv načina i stila života (koji zapravo determinišu istorijske tokove), naprosto – ne postoji. Otuda i pitanje za zakonodavce, ne samo ovdašnje: ne bi li i urbicid, koji zapravo uključuje i genocid u određenom smislu, trebalo pravno definisati i shodno tome sankcionisati?

Autor je penzioner