Kako tumačiti rezultate vakcinacije

Da bi se izbegli mogući nesporazumi, ja sam apsolutno i bezuslovno za vakcinaciju, što bi rekao Aldos Haksli „I am all for it“. Ako čovek želi i nastoji da bude razložan, teško je biti protiv vakcinacije. Sa svih strana stižu preporuke da se, zbog sebe i zbog drugih, treba vakcinisati, a te preporuke stižu iz odistinski merodavnih centara i od strane vrhunskih stručnjaka, znalaca u čiju bi kompetentnost prosto bili smešno posumnjati.

Te preporuke stižu, pored ostalog, i od poznatih naučnika, a kad neko ceo vek provede u izvesnom kontaktu sa naukom i od tog kontakta je živeo i živi, onda je prosto nemoguće ne prihvatiti to što ti vrsni naučnici savetuju. Kad je neko takoreći ideološki opredeljen za nauku, kako bi mogao da ignoriše uverljive naučne sugestije?

Prve dve vakcine, sa onim tronedeljnim razmakom, primio sam munjevito, čim je vakcinacija početkom ove godine postala dostupna. To je bilo ovde na Novom Beogradu, pri čemu sam se dao impresionirati organizacijom i efikasnošću tog delikatnog posla i predusretljivošću osoblja. Bio sam presrećan što mi se najzad, za života, ukazala prilika da zdušno pohvalim nešto što je priredila neka državna vlast.

Ovako zahtevnog i probirljivog, država kao takva nije decenijama uspevala da me zadovolji svojim politikama i akcijama; kako ne biti zadovoljan kad se definitivno dogodi i jedno takvo pozitivno čudo. Nisam verovao da bi u vezi sa vakcinacijom moglo da se dogodi nešto bolje od onog što je tako lepo bilo organizovano na Novom Beogradu.

Ipak, kao da se tako nešto dogodilo kroz šest meseci u Somboru, gde sam primio treću vakcinu. Biće da je taj utisak prvenstveno stvoren zahvaljujući prelepom ambijentu u kome se vakcinacija odvijala – sportski objekat Mostonga – i, jednako tako, zahvaljujući odsustvu gužve i lagodnoj atmosferi u kojoj se sve to odigravalo.

Okrećući se temi ovog napisa, mehanizam posredstvom koga se rezultati vakcinacije skoro zasigurno precenjuju sastoji se u sledećem. U javnosti se masovno i redovno referiše o epidemiološkoj situaciji, pri čemu se sa posebnom revnošću izveštava o broju testiranih, zaraženih i umrlih. Neka se ovde usput napomene da je to izveštavanje unekoliko jednostrano i da bi sa istim marom trebalo izveštavati o broju uspešno izlečenih.

Taj broj je nesumnjivo mnogo veći i njegovim isticanjem otklonila bi se unekoliko nepovoljna slika o efikasnosti zdravstvenog sistema; u dobrom delu javnosti javlja se izvesna kritička percepcija najbolje izražena pitanjem Kako i šta radi taj sistem kad je sve što se u vezi sa njim čuje u neku ruku isključivo u znaku testiranih, obolelih i umrlih?

Vraćajući se temi ovih razmatranja, u izveštavanju o kretanju epidemioloških pokazatelja najveću težinu imaju i najviše pažnje privlače informacije o strukturi obolelih, i to tako što se u toj strukturi posebno ističu brojevi obolelih i umrlih među onima koji nisu vakcinisani i onima koji su vakcinaciju obavili. Kao što i treba, naglašava se da je među obolelima i umrlima daleko veći broj onih koji se nisu vakcinisali a da vakcinisani ne samo što se daleko manje razboljevaju, nego, kad se razbole, imaju neuporedivo povoljniju kliničku sliku. Nema sumnje da je ta informacija tačna, a još manje sumnje može da bude u njenu veliku edukativnu i propagandnu vrednost. Česte su opaske da je odziv na vakcinaciju zaista nezadovoljavajući, a one su redovno praćene kritikom vlasti zbog, kako se ističe, nedovoljno široke i nedovoljno intenzivne propagande.

Naglašavajući da je informisanje o strukturi obolelih i preminulih i celishodno i korisno, sa posebnim naglaskom na broju onih koji se nisu vakcinisali, ovde mora da bude istaknut momenat izvesnog precenjivanja dejstva vakcine. Naime, nema sumnje da vakcinacija smanjuje broj žrtava u ovoj dramatičnoj pandemiji, ali na taj broj, pored vakcinacije, utiče i nekolicina drugih činilaca. Faktor čijem identifikovanju je posvećen ovaj tekst jeste velika disperzija pojedinaca u pogledu odnosa prema bolesti i postojanje ogromnih interpersonalnih razlika koje se zapažaju u spremnosti da se poštuju propisane zaštitne mere i preduzima sve što je preporučeno na liniji zaštite od zaraze.

Razlike su, dakle, ogromne i moraju imati znatne posledice. Broju onih koji su oboleli i preminuli sigurno je mnogo doprinelo njihovo odbijanje ili propust da se vakcinišu, ali mora od velike važnosti da biva i nedovoljno odgovoran odnos prema vlastitom zdravlju i zdravlju ljudi sa kojima socijalno i na druge načine komuniciraju. Ako se uvaži da i taj individualni stil ponašanja u pogledu zaštite zdravlja, ozbiljnost u ponašanju i odgovornost prema sebi i drugima takođe utiče na obolevanje i umiranje, onda se sigurno ne može sva razlika u brojevima obolelih i umrlih pripisati vakcinaciji.

Ulogu mora da igra i stepen u kome pojedinci brinu o sopstvenom zdravlju i moguće mere koje oni sistematski preduzimaju na planu jačanja svoje fizičke kondicije i svoje mentalne uravnoteženosti, pa tako i u očuvanju i jačanju svog imuniteta. Nije bez osnova uverenje da bi se vidne razlike u obolevanju i umiranju javile između zdravstveno odgovornih i onih koji to nisu sve da vakcinacije uopšte i nema.

Statistički gledano, ovde su u opticaju dva činioca, vakcinacija i mera odgovornosti prema vlastitom i tuđem zdravlju. Ako bi se u istraživanju uzročnika epidemije primenila regresiona analiza, trebalo bi umesto jedne pomno praćene i uvažene – broj vakcinisanih – uključiti i drugu eksplanatornu promenljivu – nekakvu meru medicinski relevantnih karakteristika ponašanja. Tako bi se učinci ovih različitih faktora razdvojili i za svaki od njih dobila bi se realnija i tačnija slika o stvarnom doprinosu pojedinih činilaca epidemijom izazvanoj smrtnosti.

Zanimljiva je u tom kontekstu i starost pacijenata. Starost utiče i na stil življenja i na spremnost da se preduzimaju zaštitne mere – i to kako preventivne tako i kurativne – upravljene na sprečavanje obolevanja. Primera radi, stariji ljudi se manje kreću, manje druže i imaju, zbog dužeg odgovarajućeg iskustva, manji otpor prema uzimanju lekova. Na broj obolelih i preminulih svakako utiče i starosna struktura – neki su toliko stari da im je očekivano trajanje života ionako veoma skraćeno – pa bi se u regresiji možda našlo mesto i za ovu promenljivu. Tako bi se došlo do novih uvida, jer starost utiče i na stil života (druženje, učestvovanje u masovnim manifestacijama i ostalo) i na spremnost da se prihvati vakcinacija.

Mnogo je činilaca koji utiču na razmere i dinamiku širenja epidemije. Kao što treba i očekivati, oni su isprepletani u mnoštvu kompleksnih i teško razmrsivih mehanizama interakcije. No, kako god da se razjasne njihova međudejstva i sa kolikom god preciznošću se odmeri njihov uticaj, ostaje neupitna snažna i opravdano ponavljana preporuka: vakcinacija ostaje moćna i neupitna mera na planu zaštite zdravlja u svim mogućim varijantama borbe protiv zaraze.

Autor je profesor Ekonomskog fakulteta u penziji