Kako tužiti državu za uskraćene penzije

Ovo osiguranje je uređeno po modelu međugeneracijske solidarnosti, tako da radno aktivna generacija iz bruto zarada uplaćuje doprinose penzijskom fondu, kako bi po prestanku radnog veka iz tog fonda do kraja života ostvarivala pravo na penziju u visini srazmernoj uplaćivanim doprinosima.

Važeći zakon o tom osiguranju može se menjati, ali samo noveliranjem ili novim sistemskim zakonom.

Umesto da brine o ekonomskoj sigurnosti penzionera, na šta je obavezuje član 70 stav 2 Ustava, Republika Srbija je 2014. godine Zakonom o privremenom uređivanju načina isplate penzija uneredila penzijska primanja viša od 25.000,00 dinara.

Za četiri godine koliko je taj surogat zakon primenjivan korisnicima penzija je isplaćivano manje nego što im pripada, pa se procenjuje da je država kršeći pravo na njihovu imovinu zajemčenu članom 58 Ustava ostvarila uštedu od oko sto milijardi dinara.

Zakon o privremenom uređivanju načina isplate penzija prestao je da važi krajem septembra 2018. godine.

Time, međutim, umanjivanje penzija nije prestalo. Ono je nastavljeno po članu 80b Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, koji glasi: „Izuzetno od člana 80 ovog zakona do dostizanja finansijske održivosti sistema penzijskog i invalidskog osiguranja, penzije će se usklađivati na način utvrđen propisima kojima se uređuje budžet i budžetski sistem.“

Umanjenja po ovoj odredbi odnosila su se i na korisnike penzije čija visina nije prelazila 25.000,00 dinara, prema kojima je surogat zakon imao obzira. Novelirana odredba bila je na snazi godinu i po dana, koliko je trajala i budžetska blokada usklađujućeg rasta penzija.

Penzioneri kojima se odaje priznanje da su „dali najveću žrtvu ekonomskoj i finansijskoj stabilizaciji zemlje“ traže da im država isplati ono što im je surogat zakonom uskraćeno, i to sa kamatom.

Podržani od njihovih sindikalnih organizacija i brojnih advokatskih kancelarija, korisnici penzije podneli su sudovima više desetina hiljada tužbi.

Pošto su se na tom putu zaštite njihovih prava javile greške i nedoumice u pristupu propisima ili načinu njihove primene, u daljem tekstu će biti reči samo o tome.

Nepouzdan izbor tužbe – U znatnom broju tužbi postavljen je zahtev za naknadu štete, što podrazumeva primenu Zakona o obligacionim odnosima a ne Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju koji uređuje sticanje i ostvarivanje prava na penziju.

Ova dva zakona razlikuju se ne samo u pogledu sadržine i karaktera prava, nego i pogledu zastarelosti.

Po članu 376 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima, pravo na naknadu štete zastareva za tri godine.

Prema članu 6 stav 2 Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, pravo na penziju ne zastareva, osim potraživanja dospelih a neisplaćenih iznosa utvrđenih tim zakonom.

U ovom slučaju se ni izuzeci iz ove odredbe ne mogu primeniti, jer su dospeli a neisplaćeni obročni iznosi nastali primenom Zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzije a ne u primeni Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.

Surogat zakon ne može suspendovati primenu odredaba sistemskog zakona, bez obzira na to što je zauzdani Ustavni sud Srbije našao da može.

Koga treba tužiti? – Najdelotvornije jeste da se tužba podnese protiv države jer je po članu 173 Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, Republika Srbija garant obaveza fonda za ostvarivanje prava na osnovu penzijskog i invalidskog osiguranja.

Nosilac državne garancije ima status jemca – platca koji, po članu 1004 Zakona o obligacionim odnosima, odgovara solidarno sa glavnim dužnikom (u ovom slučaju Republičkim fondom PIO), tako da poverilac (u ovom slučaju korisnik penzije) može zahtevati ispunjenje obaveze bilo od glavnog dužnika, bilo od jemca, bilo od njih zajedno.

Status države kao garanta, komplementaran je njenoj obavezi da se stara o ekonomskoj sigurnosti penzionera, što je predviđeno članom 70 stav 2 Ustava.

Ko može da tuži? – Legitimaciju za podnošenje tužbe imaju korisnici penzije.

Prema članu 6 stav 1 Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, penzija je lično pravo i ne može se prenositi na druga lica.

Ali, posle smrti korisnika penzije, legitimaciju za podnošenje tužbe stiču njihovi naslednici, jer potraživanja uzurpiranih iznosa penzija ulaze u sastav imovinske mase ostavioca.

Takav stav zastupa i Ustavni sud Srbije u odluci Už. 5171/15 od 8. 2. 2018. godine, gde je rečeno: „Pravo na vraćanje oduzete imovine ima nekadašnji vlasnik, a ukoliko on nije živ, to pravo pripada njegovim naslednicima čije se svojstvo utvrđuje samo za potrebe postupka vraćanja imovine.“

Podnosilac tužbe može biti korisnik penzije ali i više korisnika ako postoje uslovi za primenu propisa o suparničarstvu. Ko može da tuži, može i da primi pravnosnažnom presudom utvrđene iznose uskraćenih penzija.

Ko se može obratiti Evropskom sudu za ljudska prava? – Prema odredbama čl. 34 i 35 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, postupak pred Evropskim sudom za ljudska prava može pokrenuti svaka osoba, grupa lica i nevladina organizacija, ali tek kada budu iscrpljeni svi unutrašnji pravni lekovi, pod uslovom da predstavka bude podneta u prekluzivnom roku od šest meseci od donošenja (čitaj – dostavljanja) pravnosnažne presude.

Pojedinac i grupa lica to mogu učiniti ako su žrtve povrede ljudskih prava i sloboda.

Nevladina organizacija to može učiniti ako se bavi zaštitom ljudskih prava i sloboda svojih članova ili građana uopšte. U oba slučaja, povređena prava ili slobode moraju biti obuhvaćeni Konvencijom.

Procesna legitimacija nevladine organizacije omogućuje da se u ulozi podnosioca predstavke nađe i odgovarajući sindikat jer on, po članu 55 stav 1 Ustava, ima status udruženja građana, a pošto su udruženja građana, po članu 2 stav 1 Zakona o udruženjima nevladine nedobitne organizacije, i sindikat koji štiti interese korisnika penzije može biti podnosilac predstavke pred Evropskim sudom za ljudska prava.

Ko još u Evropi može pružiti zaštitu?

– Zaštitu u ovom slučaju može pružiti i Komitet za socijalna prava Saveta Evrope, putem kolektivnih žalbi, ukoliko bude povređena Evropska socijalna povelja, koju je u većem delu ratifikovala i Srbija. Ali, pošto nije ratifikovala odredbu o sistemu kolektivnih žalbi, pristup ovom organu bio bi moguć samo preko međunarodnih nevladinih organizacija koje imaju savetodavni status u okviru Saveta Evrope i one se nalaze na posebnoj listi.

Kolektivne žalbe ispituje Komitet nezavisnih eksperata, a ukoliko nađe da je sistem socijalne sigurnosti narušen, upućuje preporuku da se povrede otklone.

Autor je bivši sudija Vrhovnog suda Srbije i univerzitetski profesor u penziji