Nedavno je deo Beograđana optužen da predstavlja „agresivnu manjinu“ koja „histerično reaguje“ na napore pravedne i plemenite većine da Beograd postane lepši i efikasniji.
U pitanju je naime odgovor vlasti na reakcije nekih (verovatno neprijateljski nastrojenih) beogradskih intelektualaca, koji su protiv toga da se Kalemegdan poveže sa levom obalom Save žičarom. Bez obzira na argumente kojim ti „neprijateljski nastrojeni“ intelektualci izlaze da dokažu koliko je gradnja žičare nakaradna, štetna, pa čak i opasna – gradska vlast, umesto da organizuje javnu diskusiju i sasluša struku, obećava da će (verovatno uzinat tim intelektualcima) ipak unakaziti Kalemegdan.
Interesantno je međutim pomenuti ko je čovek koji odbija da razgovara sa građanima. Gorepomenuta ljutita reakcija je došla od zamenika gradonačelnika Gorana Vesića.
Ja ne znam ništa o Goranu Vesići kao čoveku. Niti odakle je i kakve škole je sve završio i kakve je sve zasluge upisao u svoj CV. Međutim, kao i svaki drugi Beograđanin, znam posledice njegovih aktivnosti.
Nema dela Beograda koji poslednjih godina nije bio na udaru Vesićevih napora da „unaprednjači“ Beograd. Da pomenem samo najznačajnije primere. Rekonstrukcije beogradskih trgova: Oslobođenja, Slavije, i Republike; zatim dubinsko prekopavanje čitavog niz arterijskih saobraćajnica i parkova! Da je barem protočnost pomenutih trgova poboljšana podzemnim molovima koji bi pešački saobraćaj prebacili ispod nivoa ulice, a koji bi u isto vreme postali i izvor gradskih prihoda; ili da je estetski doživljaj grada podignut na viši nivo – pa da se i ne žalimo. Međutim, izuzev enormnih troškova i višemesečnih maltretiranja građana – nikakvog drugog efekta nije bilo!
Kako se stvari u Beogradu razvijaju, verovatno će uskoro biti uveden novi termin u psihijatriju. To je „sindrom Vesić“!
Biće primenjivan za onaj opsesivno-kompulsivni poremećaj koji tera pojedince da i kao odrasli nastave da lome i cepaju sve što im dođe pod ruku.
A možda i nije u pitanju sindrom – možda se radi i o nečem drugom. Zar u celom svetu nije praksa da se ljudi na položaju bogate dodeljivanjem poslova, koncesija i nabavki. (Ono staro i poslovično – dobiješ posao, a ja dobijem 20 odsto!)
U to odbijam da poverujem! Nije Srbija neka zemlja „južno od Sahare“, pa da tako nešto može da prođe. Mi smo Evropa. Mi smo bogobojažljivi Srbi – tako nešto kod nas nije izvodljivo!
Ipak da sam na mestu onih koji mešaju kadrovske karte daleko od očiju javnosti – ja bih se ozbiljno zabrinuo. Jer da bi se zadovoljila strast onih koji vole da lome igračke i cepaju knjige, (ili da se bogate), može doći i do ugrožavanja opstanka vlasti!
Autor je pisac, bivši diplomata – opunomoćeni ministar u Saveznom sekretarijatu za inostrane poslove SFRJ
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
