Kada god sam u tekstovima pominjao komunizam kao mantru koja nam je objektivno suštinski zamaglila pogled na stvarnost (na realno i moguće, pre svega), javljali su se baštinici „levih ideja“ koji su mi spočitavali antikomunizam, antititoizam i hiljadu drugih anti, iako sam objektivno čovek leve provinijencije.
Kada sam god u tekstovima negativno spominjao monarhiju gledajući u našeg prestolonaslednika, koji je natčovečanskim naporima uspeo da za 20 godina života u Srbiji ne nauči ni jednu jedinu suvislu reč srpskog, spočitavali su mi da sam komunista koji ne razume značaj monarhije te da ideja monarhije nema veze sa prestolonaslednikom koji govori srpski jezik kao zarobljeni Nemac u filmovima Veljka Bulajića.
Kada sam u tekstovima prizivao svece, odmah su se javljali ateistički glasovi čuđenja – šta će vera u politici i spočitavali mi da sam verovatno monarhista.
Kada sam kritikovao period Slobodana Miloševića kao vreme nacionalne histerije, sa prihvaćenim histerično nacionalističkim vrednostima koje nikada pre toga nisu bile imanentne srpskom društvu, optuživali su me da sam žuti…
Sada kada kritikujem vlast Aleksandra Vučića kao najrepresivniju i najpogubniju u našoj ne samo novijoj istoriji, kažu da više „neće političare“… Tako Novosađani žele da ne vide „političare“, da bi ih više izašlo na proteste, ako je verovati Danasu. Ni kod mene u Nišu nije bolje: oni koji su već decenijama na ulicama, moraju da se kriju po budžacima da ne bi „nervirali“ nove pravoverne šetače i njihovo ubeđenje da su oni samo građani koji protestuju. Čak je i sam Branislav Trifunović rekao: „Lično ne bih stajao na kamionu da je neko od opozicionih političara pored mene.“ Na ovaj način Srbi daju novi prilog istoriji političkog besmisla – da se politička borba (očekivana revolucija protiv Vučića naravno nije ništa drugo do politika) valja da vodi bez političara!
Jedna dekadentna ideja rođena u nikada iskrenom i dobronamernom beogradskom krugu dvojke, a podržana od strane zaludnih „nezavisnih intelektualaca“ pa i retkih medija nenaklonjenih vlasti (moram priznati da se i Danas delom priključio ovom ludilu) – da protesti moraju biti isključivo „građanski“, urušava ionako nejaki front otpora prema obesnom i beskrupuloznom režimu.
„Mnogo je teže suditi sebi samome nego drugima. Ako uspeš sebi dobro suditi, znači da si pravi mudrac“, govorio je Sent Egziperi, najmudriji čovek novog doba. Ne, Srbi najstrože sude drugima, a o sebi imaju najbolje mišljenje. Jesam li ja srećan što je Dragan Đilas neformalni vođa protesta? Naravno ne. Nisam srećan ni svojim ponašanjem, mislim da bi to trebalo mnogo bolje i hrabrije – kako onda da budem sa Draganovim? Ali, Đilas je tu, dodelili su nam ga sudbina i Bog i moramo iskoristiti njegove ne malo veštine i iskustvo u borbi protiv ovog zla. Jesam li srećan bilo kojim relevantnim političarem iz opozicionog bloka? Naravno ne. Ali kao što se hleb ne pravi bez kvasca tako se ni protesti ne prave bez političara. Nisu bolji od Vučića? Ma nemojte mi reći – naravno da su bolji i drugačiji. I nije to laskanje političarima – Vučić tako uspešno igra Mefistofelesa da su svi oko njega bedni amateri, ljudi sa manama ali i vrlinama i daleko ispod njegovog stepena bezobrazne niskosti i inaćenja. Radi se o veoma jednostavnoj stvari: na delu je arhetipska bitka dobra i zla! Nećete u njoj učestvovati zbog toga što ste na protestima videli Zorana Živkovića? Molim lepo, onda sedite kući, nije vama loše. Da jeste ne bi gledali ko je u demokratskom rovu pored vas!
Šta jednom redovnom profesoru, situiranom i „uglednom“ članu društva, može biti opravdanje da protestuje? Pa nedostatak slobode! Ako smo slobodni dok ispijamo kafu na prolećnom suncu u Knez Mihailovoj, pet minuta od Andrićevog venca gde se rešava naša celokupna sudbina (lični utisak od nedelje), nemojmo biti 1 od 5 miliona. Ali za to ne može biti kriv Boško Obradović, već pamet koju posedujemo. Ako mislimo da je ulazak u zgradu RTS nasilje, a ulazak i razbijanje hotela Šumadija (koji se kupuje za cenu za koju se ne može kupiti ni bolji stan u Beogradu) dokaz pravne države, nemojmo biti 1 od 5 miliona. Ali za to ne može biti kriv Boško Obradović, već pamet koju posedujemo. Ako ucenjujemo opoziciju „da ne izneveri očekivanja građana“ (valjda onih koji ispijaju sokove na martovskom suncu u Knez Mihailovoj?) da bismo izašli na proteste, nemojmo biti 1 od 5 miliona. Ali za to ne može biti kriv Boško Obradović, već pamet koju posedujemo.
Zbog čega su protesti krajem prošlog veka bili uspešni? Pre svega zbog toga što su bili solidarni, zbog toga što se nismo pitali ko je koja stranka, ko je kog političkog ubeđenja. Nismo pitali čak ni Čanka ni Čedu… Postojao je front protiv zla koje je u odnosu na ovo sadašnje bilo tako maleno da se iz ove perspektive može učiniti i da nije bilo vredno takve i tolike borbe.
Ovo i ovoliko zlo, dimenzija Destrukcije, razumnom je čoveku dovoljno za krik i protest – nije potrebno ništa drugo a najmanje to da proveravamo ko je u rovu pored nas. Da su se proveravali saborci iz istog rova, ne bi bilo ni Kajmakčalana ni Cera, a Sotona bi zagospodario svetom (interesantno, ni Sotona nikada ne spava).
Ako ne želite da i dalje provodite jedini život u državi gde će rezultate rada vlasti građani videti za četiri-pet godina (Brnabić Ana, 16. mart 2019. godine), a iz nje nemate gde ili nećete da pobegnete – onda svi za Beograd 13. aprila…
Nije idealan datum, nije vreme, plaše se ljudi…? Ne čujem pitanja, slušam glasno Boba Marlija: „Get up, stand up, stand up for your rights. Get up, stand up, don’t give up the fight“…
Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
