Kako vratiti otetu republiku

Vest glasi: Republička izborna komisija saopštila je konačne rezultate predsedničkih izbora održanih 3. aprila. Pobedio je Aleksandar Vučić sa 58,59% glasova izašlih na birališta.

To je, da podsetim, ista ona komisija koju je samodržac u izbornoj noći 3. aprila suspendovao da bi sam sebe proglasio pobednikom sa, kako je rekao, istorijskim rezultatom od preko 60% glasova.

Postavlja se logično pitanje: Da li su članovi komisije, samodržac i svi ti silni analitičari i tumači njegove nepostojeće politike, čuli za Zakon o izborima po kome je Komisija dužna da građanima saopšti konačne rezultate najkasnije 96 sati, dakle četiri a ne 35 dana po zatvaranju birališta.

Naravno, da svi znaju za Izborni zakon ali samodržac je suspendovao Ustav davne 2012. godine kada je sam sebi dao nepostojeću funkciju prvog potpredsednika vlade i od tada traje njegovo jednoumlje.

Veliki opisivač ljudske duše i psihe Fjodor Dostojevski je davno napisao: „Ako nema Boga, onda je sve dozvoljeno“.

Prevedeno na današnji politički jezik, to pravilo glasi: „Ako Ustav u državi nije iznad svega, onda to više nije država nego prćija diktatora i njegove partijske većine“.

U Srbiji dakle već deset godina nema Boga pa ni njegovih deset zapovesti, a ne važi ni Ustav niti zakoni proizašli iz tog najvažnije pravnog akta u svakoj državi. Sve je volja jednog čoveka koji stravičnim, zločinačkim i morbidnim strančarenjem, deli građane na podanike i neprijatelje, na patriote i izdajnike, rusofile i amerikanofile.

U suštini podela se svodi na one koji iz sitnosopstveničkih interesa podržavaju vlast koja je suspendovala Republiku i one građane koji traže da im se vrati država.

Jer Srbija je pod njegovom vlašću postala država bez vlade, parlamenta, sudstva, pravi „Splav Meduze“, metafora za nejednakost, svakodnevnu moru siromašnih i otvoreni fašizam.

U tako podeljenom ambijentu, samodržac ode u Berlin i tamo se kune, da je Srbija na evropskom putu. A onda se vrati u Beograd i dozvoli ambasadoru agresorske Rusije da 9. maja na Dan pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu, maršira kroz glavni grad Srbije, sa nekakvim „Besmrtnim pukom“. I to pod zločinačkim znakom Z i kartonskim Putinom.

Ruski diktator koji je u 21. veku krenuo ratom da rešava međudržavne sporove, ubijajući nedužne civile i decu kao pravi nacista, najblaže rečeno je nerazuman čovek. Takvog čoveka je srpski samodržac do skora veličao, a sada ga okrivljuje da je Srbiji zabio nož u leđa, tako što je nezavisnost Kosova izjednačio sa otcepljenjem Donjecka i Luganska od Ukrajine.

Ne shvata naš nesrećnik da ruski diktator gleda svoje interese a njemu poručuje da nije dostojan funkcije predsednika države. I zaista Vučićeva zanesenost samim sobom i potraga, odnosno vapaj za nekim trenucima sreće koje mu je život uskratio, postaju za društvo neizdrživi.

Zbog svega će jednog dana morati da položi račune a i za njega i za društvo je bolje da to bude što pre. Njegova neopoziva ostavka i VLADA NACIONALNOG SPASA koja će građanima vratiti otetu Republiku, jedini je izlaz i za Srbiju i za tog po svemu izgubljenog čoveka.

Autor je novinar