Kako Vučićeva mašinerija pravi „državne neprijatelje“

I tako tri godine na najgledanijim TV stanicama i u najtiražnijim tabloidima. Utiče to na svest ljudi, bili oni toga svesni ili ne – znao je to Gebels, znaju i propagandisti vlasti danas.

Da li cena borbe za drugačiju, bolju Srbiju treba da bude da vam najmiliji kažu da ste upropastili i njihov i svoj život? To sam odgovorio sudiji Višeg suda na pitanje šta su mi rekli u porodici zbog pisanja Informera.

Sudija je to stavio u obrazloženje presude i (nepravosnažno) osudio glavnog i odgovornog urednika te stvari, D. Vučićevića, i njegovog izdavača „Insajder – tim“. Naložio im je da, zbog laži da sam „učesnik u ubistvu“, „špijun“, „neko ko sarađuje sa stranim i domaćim službama bezbednosti“ plate – 150.000 dinara. Tačno 1250 evra, svi zajedno. Za toliko dakle u Srbiji možete unakaziti nečiji život oblepljivanjem cele zemlje lažima da je učinio najteža nedela – ubistvo i veleizdaju. Advokat mi je rekao da je toliku odštetu dobila jedna dama od lista koji je netačno objavio da je na koncertu nosila haljinu već viđenu na drugoj estradnoj zvezdi.

Nekad, u socijalizmu, od kleveta se štitilo krivičnom sankcijom, kaznom državi. Od tog koncepta smo negde između prvog – propalog i ovog drugog, lažnog pokušaja poevropljenja odustali. Alternativni, zapadni koncept zaštite zasniva se na tome da klevetnik ne državi, već oklevetanom mora da plati odštetu za pretrpljenu duševnu bol zbog narušene časti i ugleda. Za efikasnost te zaštite ključno je da visina štete bude onakva kako građansko društvo vrednuje čast i ugled – visoka, najviša.

Izgleda da naši sudovi mnogo manje vrednuju čast i ugled od ljudi sa čašću i ugledom. Pošto je presuda nepravosnažna, uzdržaću se od konačne ocene o njoj, mada za mene nema formalnih smetnji da to uradim. Ali takve presude, uz suđenja koja traju godinama (sem kad ministar tuži nedeljnik, onda presuda može i za tri meseca), ruše svaku zaštitu ljudskog integriteta. Štetu ne trpe samo oklevetani, žrtva je i celo društvo u agoniji iz koje se time sugeriše da izlaza nema. Tvrdim da to nije slučajno. Nije valjda da je cilj da se samo ljudi prljave prošlosti, bez časti i ugleda bave politikom, jer nemaju šta da izgube?

Kako se to postaje „ubica“ i „špijun“ u Vučićevo „zlatno doba“? Suprotstavio sam se odavno nezakonitostima u radu vlasti kao nezavisni državni organ, Zaštitnik građana – kojem je to i opis posla. Ustanovio sam propuste u naopakoj reformi sudstva, protivrečio u drugim pitanjima Ministarstvu pravde, pa je u Kuriru objavljeno da štitim i svakog dana u zatvoru posećujem osuđenog pedofila ubicu (koga nikad u životu nisam video). Nakon što sam nadležne podsetio da Romi ispod mosta u Beogradu imaju ljudska prava, u „Pressu“ (u kome je tada bio Dragan J. Vučićević), zbog iskonstruisanog slučaja osvanuo sam 2011. godine kao „antiheroj nacije“. To je, ispostaviće se, ipak bilo amaterski. Vučićev me je medijski kartel, posle istrage incidenta na paradi ponosa u kojoj su učestvovala „VIP braća“ proglasio – ubicom i preko godinu dana, svakog dana uzastopce držao na naslovnim stranama i vestima svojih pisanih i TV tabloida.

Kada sam, uprkos svemu, ušao u politiku, proizveden sam u „državnog neprijatelja“, „izdajnika“, „špijuna“ – domaćeg i stranog. Logičan razvoj karijere u razvoju jedne diktature.

Pošto me lična satanizacija nije „urazumila“, na red je došla porodica. Moja supruga, kojoj je jedini „greh“ što se pridržava bračnog zaveta – podrške i u dobru i u zlu, danima je bila na naslovnim stranama iako nikad ni jednu javnu izjavu nije dala, nikada povoda za lov na vešticu. U zaostalom društvu povod za napad na ženu ne treba. Kriva je unapred po svim tačkama svake malograđanske optužnice. Uz „uspešnog“ srpskog političara ima mesta za poltrone, „kontroverzne biznismene“, starlete, kriminalce i pajace… ni švalerka neće ugroziti rejting, ali supruga – sigurno, to ne može da omane. Poneko i to pregura, a da mu se porodica ne raspadne. Mi smo uspeli. I zbog toga zaslužili novi krug pakla.

„Jel’ tvoj tata stvarno ubio cimera?“ To je najblaže pitanje od mnogih na koja je moje dete odgovaralo na ulici, hodnicima fakulteta, lokalnom kafiću… Bilo je i drugačijih: „Kako tvoji izdržavaju te laži?“, „Plašite li se?“ I naši porodični razgovori vrteli su se oko toga šta je sledeće. Kakav incident spremaju? Šta li će novo da izmisle, za kakve zveri da nas proglase? Pričali smo o tome jer smo normalni ljudi. Moj sin želi da bude upravo to, običan mlad čovek sa svojim identitetom, a ne dete za neke zločinačkog, za druge progonjenog bračnog para. Studije je nastavio u Austriji, na državnom fakultetu u zemlji koja, kao pravna država, još uvek otplaćuje ratnu štetu besplatnim studijama deci iz zemlje u kojoj štetu može da pravi ko god hoće i kako god hoće, samo ako podržava Vučića. Oteran je iz Srbije, kao i stotine hiljada drugih, da bi živeo normalan život, da bi bio – običan student.

Nismo se obazirali na upozorenja da će mu nešto biti podmetnuto, da će ga pred zakonom i javnošću proglasiti kriminalcem najgore vrste. Nismo jer – laži, zloupotrebe državnih organa i medijske hajke ne možemo sprečiti, makar živeli kao monasi. I to je u međuvremenu, na primeru jednog monaha s Kosova dokazano. Sve što neljudi na vlasti jesu, projektuju na svoje protivnike i optužuju ih za to, da bi, umorni od svega i zabrinuti za sebe, ljudi rekli – „svi su oni isti“.

Zlo koje razara Srbiju vlada tako što neistomišljenike koji na bilo koji način zasmetaju njihovim najnižim interesima baci u blato, okleveta, osramoti, ako treba i eliminiše. Iskoristiće za to svaku instituciju države koju su zarobili i svaki medij kojim su ovladali. Suprotstaviti im se je elementarna ljudska dužnost, pitanje časti.

Aleksandar Vučić stvorio je armiju koja se ne nadmeće idejama, argumentima, radom, istinom. NJihova taktika je podvala, zamena mesta istini i laži, noći i danu, dobru i zlu. „Nikad ovde ništa od normalnog života“. „On će vladati večno“. „Opozicija je bez ideja, ne nudi rešenja“… Potpuno isto govore analitičari koji sebi govore Vi dok prosipaju opšta mesta i priprosti botovi poslani da vređaju naše aktiviste koji prikupljaju potpise za smenu čoveka koji gazi dostojanstvo svakog čoveka u Srbiji. Zbog tog cilja vlasti – apatije među ljudima dok se besomučno krade, ja sam postao „ubica“, moja supruga je „veštica“, i moj sin će biti… šta im bude najzgodnije da iskonstruišu za mladog čoveka. Uzalud.

Uvek će biti onih koji vide dublje od površine i znaju da čovek koji uđe da čisti blato nije svinja, čak i kad ga svinje isprskaju. Samo takvi ljudi imaju moć da promene život u Srbiji na bolje. Srbija će progledati ne kada Vučićević više ne bude radio za Vučića, već kada je povedu ljudi koji nemaju i neće da imaju svoje Vučićeviće. Koji se takvih pojava i politički i ljudski gnušaju. Kada budemo političkom delovanju i aktivizmu dali dostojanstvo i viši cilj. Bez toga, zauvek ćemo živeti u siromaštvu, kriminalu i bez smisla, upropašćenih života.

Autor je predsednik PSG