Kakve plate hoće „prosvetari“?

Ovih dana se može čuti da su potencijalni problem na sledećim izborima tzv. apstinenti. Može se čuti takođe da bi uvođenje obaveznog glasanja (praćeno novčanim kaznama u slučaju neizvršenja bilo rešenje, kao u Grčkoj ili Belgiji). Polako…

Najpre, ako ima ljudi koji i u ovoj situaciji neće, nemaju za koga (čak ni protiv koga) da glasaju… ne treba ni da glasaju. Samo nam treba da i oni sutra proglašavaju sebe za borce zahvaljujući čijim glasovima je došlo do ovoga ili onoga….

Drugo, obavezno glasanje?! U našoj državi u kojoj živi šest i po miliona stanovnika, od čega je šest miliona na biračkom spisku (po principu nas i Rusa – dvesta miliona, nas i Kineza dve milijarde, a nas na biračkom spisku – nepoznato), mnogo je politički nepismenih.

Već je mnogo, ma i previše nepismenih koji upravljaju raznim stvarima u ovoj zemlji, pa ne moraju isti i da odlučuju o tome ko će vladati, ako ni zbog čega, a onda zbog onoga da se sličan sličnom raduje. Tragični događaji od 3. i 4. maja probudili su uspavanu masu koja je pokazala revolt na jedan fascinantan način. I?!

Svako sa manjkom optimizma a viškom osećaja za realnost mogao je još početkom jula potpisati da se masovnost protesta neće vratiti u septembru, ni posle kakvih godišnjih odmora, vrućina, niti koječega… U sećanju ovih ljudi najduže opstaje – zaborav! Izgleda da smo i to zaboravili. Očekivano! Prebrzo smo počeli da pričamo o ostavci tadašnjeg ministra prosvete kao o nekakvom moralnom činu!

Isti čovek je na konferenciji za štampu toga dana optužio video-igrice, i junake osamdesetih (!): Ramba, Konana, Kiborga za tragediju u „Ribnikaru“. Svoje trogodišnje ministrovanje koje je doživljavao kao počasnu funkciju (kao i njegova naslednica) a tokom kojeg nije uradio ništa, pa ni to da se pedagozi i profesori rasterete besmislene papirologije i posvete svom osnovnom zanimanju – deci, nije pomenuo.

A možda, da jeste, do svega ne bi ni došlo! I još jedna stvarčica koja se prenebregava: za čijeg vakta se dogodila do tada kod nas neviđena i gotovo nezamisliva tragedija? Slučajno? Nikako! Preživesmo mi (tačnije, dobar deo nas) svašta i svakoga, ali ovako nešto se ne desi.

Ali u vremenu kada se agresija seje sa svih televizija i brojnih najčitanijih (uslovno rečeno) novina, kada se prima i žanje u skoro svakom segmentu društva… ova tragedija dođe kao jedna od logičnih plodova onoga što je posejano, a bogme se još uvek seje. A ko treba da stvori obrazovane i prosvećene (!) ljude koji će jačinom svesti prevazići prizemne nagone.

Porodica (koja je odavno na klimavim nogama) i škola, čije se noge decenijama rasklimavaju. Sa platama ispod republičkog proseka, i još više ispod proseka u javnom sektoru (da ne govorimo o ostalim tendenciozno smišljenim degradiranjima nastavničke profesije), uskoro niko neće ni hteti da prosvećuje decu.

I nemojte sada o tročasovnom radnom vremenu i raspustu od pola godine. Takvo razmišljanje je odraz neprosvećenosti i koren mnogih zala. Uostalom, prosvetni radnici (ne prosvetari, to zvuči pogrdno!) su dobili povećanje. Minimalno, simbolično s kojim će ostati ispod svih gore navedenih proseka. Pristali su…

A i zašto bi im dao više. Polovina nastavnika iz ovih ili onih razloga već glasa za njega. Ostalih pedesetak hiljada su protiv, a većina njih je samosvesna sa integritetom, tako da ni realnim povećanjem ne bi mogao da ih kupi. Ne isplati se njemu da potplaćuje, pa još uzaludno, pedesetak hiljada glasača. On igra na masovnije ciljne grupe. Eto! Toliko (konkretno) o temi iz naslova. Pametnome dosta!

Autor je profesor književnosti

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.