Kakvu Srbiju žele kandidati?

Bez obzira na to što je zvanična politika put ka Evropskoj uniji, ne može se ignorisati činjenica da podrška toj ideji u javnosti opada. Upravo zato je jako važno da postoje predsednički kandidati koji će se otvoreno izjasniti po svim ključnim pitanjima koja guše naše društvo i sprečavaju ga da se pomeri sa mrtve tačke.

Deluje kao jednostavan i jasan cilj, da se budući kandidati za predsednika Srbije jasno izjasne šta misle o kosovskom pitanju, da li žele da nastave evropski put ili da se priklone sve jačem ruskom uticaju na našu zemlju i stanu na tom putu, kao i kako misle da smanje tenzije u regionu? Može li jedan kandidat dati odgovore na ova ključna pitanja u kampanji pred nama? Ima li snage da barem jedan od njih kaže da ima nameru da razgovara sa predstavnicima vlasti kako u Prištini, tako i u Sarajevu, Zagrebu ili Podgorici? Postoji li predstavnik građanske Srbije koji će u kampanji reći da građani u Republici Srpskoj nisu zaslužili da ih na dno vuče jedan Milorad Dodik i da je pitanje vremena kada će se posledice takve politike bukvalno preliti na ceo region? Da li je mnogo od potencijalnih kandidata tražiti da odgovore kakvu Srbiju žele i kako misle da do tog cilja stignu?

Kao društvo smo se zasitili političara koji ne žele jasno da stave do znanja koju politiku zastupaju. Po potrebi su i evropejci i nacionalisti, pa ne čudi zašto građani biraju ime, umesto pravac, jer pravac se i ne nudi. Umesto političkog pravca, građani biraju onoga ko podvikne ili zapeva ili jednostavno izaberu da ne iskoriste biračko pravo. Biraju ono što im se nudi, a nudi im se međusobno vređanje, klevetanje i dnevno političarenje. A strateške političke poruke i planovi nikako da dođu na dnevni red, jer malo ko želi da se izjasni o Kosovu, odnosima sa Rusijom, Evropskom unijom i tako sebi umanji šansu za što boljim izbornim rezultatom. Lakše je „igrati na kartu“ umerenog, tačnije neopredeljenog, po svim pitanjima zbog kojih tapkamo u dvadesetom, dok 21. vek prolazi pored nas. Postoji li kandidat koji će prihvatiti činjenicu da političari menjaju i vode državu i društvo koji su još uvek u tranziciji, ili će se kao i većina ponašati pod uticajem svakodnevnog merenja rejtinga i procene šta je popularno, a šta ne?

Evropa je u krizi, ali mi sa njom nismo prošli kroz te faze, niti smo shvatili šta se događa. Odavno više niko nema vremena da nam objašnjava da ponavljamo greške sa početka tranzicije. Građanska Srbija danas nije u stanju da evropske sporazume jasno i glasno podrži, iako je to, navodno, deo politike svih proevropskih stranaka. Danas se čini da su one udaljenije od tog cilja od protivnika te politike.

Možda zato niko i ne vrši pritisak da se potencijalni predsednički kandidati izjasne o aktuelnoj politici kao što je vojna neutralnost ili o sporazumima sa Kosovom. Ustav, takav kakav je, svakako ne može biti kraj i početak nečijeg programa. Ni kampanja protiv aktuelne vlasti nije politika, već buka bez jasnog cilja. Mora se iskoračiti hrabrije, jasnije, inače niko neće shvatiti razliku.

Da li su izbori prilika da se čuje drugačija politika? Politika bez kalkulisanja zbog dobrog rejtinga, sa jasnim političkim ciljevima koji su nekada bili azbuka građanske Srbije? Postoji li kandidat za predsednika koji bi popunio prazninu i barem probudio onaj deo Srbije koji ne želi sukobe sa susedima, sa bivšim republikama, sa nacionalnim manjinama unutar naše države, koji ne prihvata nacionalizam kao ideologiju, koji željno iščekuje stabilnost umesto otvaranja novih frontova?

Liberalno-demokratska partija bi istog trenutka podržala kandidata koji da odgovore na ta pitanja na način koji je normalan za predstavnika proevropske politike, zato što je, bez obzira na ishod predsedničkih izbora, jako važno da se o tim temama govori otvoreno i racionalno. Građanima smo dužni odgovore na pitanja gde bismo sutra bili kada bismo napustili evroatlantske integracije, šta će se dogoditi ako nastavimo sporazume sa Kosovom da predstavljamo kao poraze umesto kao korak napred. Moramo da objasnimo šta će se dogoditi sa našom Srbijom ukoliko nismo dovoljno glasni u suprotstavljanju nacionalistima ili ratnim zločincima koji vaskrsavaju u političkom životu. I konačno, važno je da počnemo da razgovaramo, a ne da produbljujemo jaz među građanima. Predsednička kampanja je dobra prilika za to.

To nije mnogo. To je najmanje što jedna politička partija, u ime građanske Srbije, može da traži od budućih predsedničkih kandidata.

Autor je član Predsedništva LDP