Kaljenje i taljenje

Borka Pavićević Od kada se uobičajilo da se kultura i umetnost veoma često nazivaju „duhovnošću“ u skladu sa nacionalnim čudoređem i pretenzijom prevaspitavanja naroda u ime „viših ciljeva“ i zagledanošću u integritet i teritorijalni suverenitet, paralelno i sasvim bludno javile su se kovanice koje ukazuju na praktičnost čitavog takvog „svetog“ obrazovnog sistema.
Na početku beše, čini mi se, „ugraditi se“. To se nekako javilo istovremeno sa „odraditi“ i „ispoštovati“, pa i „ispoštovati Đinđića“. O protivprirodnom jezičkom bludu „ispoštovanja“ izjasnio se i profesor Ivan Klajn.
Sve čuvajući se inkorporiranja u „pojedine delove međunarodne zajednice“ i uporno čuvajući svoje vrednosti u koje spada i Ratko Mladić, ne retko funkcioneri pribegavaju terminu „dil“.
To valjda označava jednu vrstu trgovine, predaje, nečega što treba smuvati da bude korisno, a da se mnogo ne primeti i da nema veze sa istinom. Korisno postaje tako nešto odvojeno od zdravog i od stvarnog. „Dilovanje“ verovatno stoji i u nekoj srazmeri, odnosno uverenju da lobiranje i dobro organizovana spoljna politika može nadomestiti stvarne prilike u zemlji, to jest da se nešto može prikazati onakvim kako je korisno.
Gledajući u salon automobila na Cvetnom trgu, u vrh stepenica kojima bi ti automobili mogli da se uključe u saobraćaj, to jeste u stvarnost, a opet diveći se sposobnosti fetišizacije objekata, njihovoj izložbenoj inpostaciji i instalaciji, preko puta Jugoslovenskog dramskog pozorišta koje kao zdanje predstavlja definiciju epohe Zorana Đindića, i kome bi kultna samoposluga – prva naša i ritualna, koja beše nekoć na mestu automobila – samo davala razvojni smisao, kulturni pre svega, odjednom shvatih zašto i kako „ugraditi se“, a u najnovije vreme „utaliti se“, jesu izrazi koji se vuku od usta do usta, sve intenzivnije i u sve širem opsegu.
Ostavljam Jovanu Ćirilovu da pronađe i utemelji, da etimološki i metaforično istraži poreklo i prirodu „utaljivanja“.
Dobro, neka je i tako, kada ljudi ne mogu sebi da objasne kako i zašto im se toliko toga nevoljnog događa, skloni su da vide iracionalne sile, ili svetske zavere, ili udar groma kao posledicu božje volje, ili, pak, da svoje siromaštvo i bedu objasne „utaljivanjem“ onih koji njima vladaju. Pa je i zato mnogo neproverenih priča i mnogo nagađanja.
Međutim, šta je iznedrilo, porodilo tako masovnu upotrebu, upotrebu sa svih strana termina „ugraditi se“, i „utaliti se“, „ugrađivanja“ i „utaljivanja“? Ili „dilovanja“.
Pa stvarnost, svakako.
„Utaljivanje“ gmiže svuda unaokolo. Vidite ga golim okom, postalo je bezočno i besramno.
Gotovo ne dopušta primedbu. Ono zna da vlada, i da mu niko ništa ne može. Ono je postalo i vrhunsko i svakodnevno. Postalo je „komuniciranje“ i „netvorkovanje“, „dil“ je obavljen.
„Utaljivanje“ rađa strah, ono je nova tajna, inaugurisana tajna. Nema te ideološke pretpostavke, pa nema ni „duhovnosti“ koja je moćna toliko koliko „utaljivanje“. „Utaljivanje“ je ščepalo za grlo svakoga ko ne zna šta će sa njim biti sutra, ono zadire u „preživljavanje“, od „utaljivanja“ se diže kosa na glavi svakome ko hoće da nešto oposli da bi mu bilo bolje sutra. Jer, „utaljivanje“ je rezervisano, njime se bave određeni i nije dopušteno svakome, od malog privrednika do preprodavaca ispred samoposluge. „Utaljivanje“ je strukturisano i istovremeno je struktura, hijerarhija, raspoređenost. „Utaliti se“ podjednako je grozomorno time što je oblik sporazumevanja „nove klase“, kao i ovisnika, a istovremeno je grozomorno kada se izgovara kao objašnjenje, pa i osuda.
„Utaljivanje“ je nešto stidno, a opet tako javno i nedodirljivo, a istovremeno tako gadno kao „prozivka“. Ono je javna tajna, to je nešto što znaju samo oni koji to čine, a o čemi svi govore.