Kamenje gladi

Jedan ogroman blok pojavio se na dnu Elbe usled niskog vodostaja, a na njemu je upisana godina 1616. gde na staronemačkom piše. „AKO ME VIDIŠ, PLAČI“, a na drugom u Italiji, na latinskom jeziku: „I onaj koji me prvi video, plakao je kao i ti danas.“

Tim kamenjem bio je obeležen očajnički nizak vodostaj, ili što bi prof. dr Branislav Đorđević, stručnjak za vode, rekao – bezvođe, zbog koga je tadašnjim žiteljima na vrata kucala velika glad. Izgleda da je u globalnom smislu ta pojava strašnija nego onaj crtom zabeležen najviši vodostaj kada je voda prelivala ogradu čuvene ćuprije na Drini kod Višegrada, 1896. godine.

Prema procenama stručnjaka, najugroženiji evropski regioni u bliskoj budućnosti su Grčka, Španija, delovi Italije i Francuske, a naš region spada u nisko i srednje rizične, gde su najugroženije Albanija i Srbija sa ili bez Kosova. Dakle, dva najveća balkanska naroda, umesto što stalno iskopavaju ratne sekire, mogla bi da sarađuju i pokušaju nešto pametno da učine za svoje građane po pitanju očuvanja voda i vodosnabdevanja, a ne da prave od komarca magarca, kao što je onaj slučaj sa tablicama i sl.

I na našim rekama i akumulacijama, vodostaj je ekstremno nizak, ali se „kamenje gladi“ ne pojavljuje kao ono koje sam opisao, već u vidu pretećih sprudova, peščanih i muljnih nanosa, prepunih komunalnog otpada, plastike, fekalija, otrovnih jalovina i svakojakog đubreta, bačenog sa splavova, divlje izgrađenih vikend-kuća, sojenica, klanica i raznih većih i manjih, industrijskih pogona, zbog kojih nestaje sav živi svet u ionako malim vodama.

Stoga sam, još jedanput, pročitao referat prof. dr Jovana Despotovića sa građevinskog fakultetu u Beogradu, iz 2018. godine. Kao što je prof. dr. Branislav Đorđević pisao o hidrotehničkim objektima i njihovoj zapuštenosti, g. Despotović piše o infrastrukturnim sistemima u našim gradovima, pa kaže već na početku da emigracija fascinantnog broja obrazovanih ljudi sve brže i razornije izvlači iz gradova Srbije profesionalnu snagu i pamet koji bi mogli da razviju gradske sisteme i učine ih upravljivim.

Nekada vodeći stručni kadar u lokalnim samoupravama, posebno u komunalnim delatnostima, kao što su vodovod i kanalizacija, potpuno je nestao. Sva javna preduzeća izgubila su vodeću ulogu u planiranju, projektovanju, opremanju, vođenju i izgradnji objekata.

Obrazovani inženjeri, kaže g. Despotović, trebalo bi da služe gradovima i građanima, a ne dnevnoj politici koja ih tera da realizuju kratkotrajne, ishitrene, izolovane, nedovršene ideje, udovoljavajući potrebama necivilizovanih „investitorskih“ sila.

On navodi u kratkom istorijatu Beograda da je još davne 1887. inženjer Nikola Stamenković rukovodio izgradnjom i realizacijom prvih masovnih građevina gradske kanalizacije. On je prvi dao pouzdane proračune višegodišnjih padavina u Beogradu i tako dimenzionisao dva glavna kolektora, Savski i Dunavski, koji su i danas u funkciji.

Ali gradovi su otada višestruko narasli, divlja gradnja je osvojila neverovatno velika područja. U Beogradu nikada nisu uspostavljene konsekventne mere zaštite izvorišta vode kao što su ograde, alarmni sistemi, monitoring bunara, a to odavno imaju recimo Beč i Budimpešta.

Kod nas svako može da dođe do bunara, da natoči vodu, da se priključi. Kucnuo je poslednji čas da se spreči današnja vlast, da mašta i planira kule i gradove, pa čak i metro na svome vodoizvorištu, umesto da gradi vodovod koji još uvek ima 80 odsto azbestnih cevi i kanalizaciju sa postrojenjima za prečišćavanje otpadnih voda, koje se sada direkto ulivaju u naše najveće dve reke.

Ova vlast temeljno razgrađuje sve urađene planove još iz 80-ih godina prošlog veka i kao da nas sprema za naselja poput meksičkih i brazilskih favela, gde će na svakom koraku biti bolesti iz 19. veka, ako se nešto bitno ne promeni.

Dakle, zaključuje prof. Despotović, umesto osavremenjavanja i unapređenja svih hidrotehničkih, infrastrukturnih sistema i priprema za punu kontrolu procesa i svih voda u gradovima, a radi upravljanja u realnom vremenu, u Srbiji su ostali samo fragmenti – delovi, uglavnom samo vodovoda, mnogo manje kanalizacije, na koje sada treba brzo i efikasno „kalemiti“ parcijalna rešenja, a potom će se decenijama „lečiti“ promašaji, ali za velike novce koji se naplaćuju od građana.

Ovo je naš „kamen gladi“ na kome ništa ne piše, a ko zna da čita – sve piše, jer mnogo brže nego što mislimo, a prof. Despotović kaže da za pet do 10 godina niko u Srbiji neće imati ni zdrave vode za piće, niti mesto da izbacuje otpadne vode, a kamoli da ih prečišćava, ili se kupa u potocima, rekama i jezerima.

A onaj što je polagao stotine kamena temeljaca na obali Save, a sprema se da to učini i na Dunavu, nije na njima napisao nijednu reč, a nije ni pomislio da je to za sve nas možda kamenje gladi i bolesti.

Autor je arhitekta iz Beograda

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.