Kampanja AMBER Alert nije dobra ideja: Mišljenje saradnice Instituta za filozofiju i društvenu teoriju

Tek kroz kritički intoniran diskurs možemo stići do optimalne strategije društvene kontrole koja podrazumeva određeni minimum saglasnosti svih zainteresovanih strana. Negovanje ovakvih oblika javnih rasprava posebno je značajno za ona društva u kojima su, kroz duži vremenski period, u njima postojali autoritarni oblici društvenog poretka, odn. u kojima se pluralistička demokratija nije valjano ukorenila.

Moralna panika se javlja kao simptom širih društvenih i kulturnih tenzija, a podrazumeva pretpostavku da se određeni događaji opažaju kao velika pretnja za društvo koje je u nekoj vrsti krize. Moralnu paniku prave vodeće društvene institucije, kao što su vlada, parlament, crkva, vojska i druge. A u Srbiji je gotovo kao neko pravilo, da je razlog zašto oni to rade – da bi odvratili pažnju javnosti sa događaja koji su zapravo važni za društvo.

Iako stavovi i uverenja javnosti usmeravaju politike društvene kontrole, kod izbora mera nadzora pojavljuju se nedoumice, nesuglasice i iskrsavaju brojna sporna pitanja. Pa tako savremene vrste nadzora uključuju i one koje se određuju kao tzv. teatar kontrole kriminala (Crime Control Theater?CCT) i predstavljaju reakciju na moralnu paniku, a usvajaju se nakon javnog poziva za akciju, tj. kampanju.

Ove mere su po svom karakteru pravne, ali su zasnovane na emocijama i samo izgleda da se bave kriminalom, ali zapravo to ne rade i imaju neželjene posledice. Iako su široko prihvaćene, neefikasne su u smanjenju kriminala.

Tipičan primer ovakve aktivnosti je AMBER Alert koji je društveno konstruisano „rešenje“ društveno konstruisanog problema, a omogućava državnim službenicima da se simbolično pozabave suštinski nerešivom pretnjom. Ovaj sistem za uzbunjivanje je inicijalno posebno dizajniran da se bavi izuzetno retkim slučajevima kada osoba koja nije poznata detetu izvrši njegovu otmicu, sa izričitom svrhom da mu naudi.

Na primer, 1999. godine, u Sjedinjenim Američkim Državama je bilo oteto ukupno 262.000 dece, a od toga je samo 90 njih „ispunjavalo kriterijume“ za AMBER ALERT.

Percepcije javnosti o sistemu AMBER Alert pod uticajem su medijskog predstavljanja dece koja su bila žrtve otmice i zlostavljanja. Ali i teorijska razmatranja i i empirijski dokazi ukazuju na zaključak da AMBER Alert nije postigao i verovatno ne može postići ambiciozne ciljeve koji su inspirisali njegovo stvaranje.

Osim toga, uprkos hvale vrednim namerama koje su inspirisale njegovo stvaranje AMBER alert stvara neželjene probleme: reakcija javnosti kada „pozorišna politika ne uspe“ („poruka mi stiže u sred noći kad spavam, a nalazim se na drugom kraju zemlje, šta ja tu uopšte mogu“), gubljenje interesa za temu (na internetu su dostupna uputstva kako isključiti AMBER Alert na telefonu) i iskrivljen javni diskurs o prirodi zločina.

Iako je AMBER Alert sistem namenjen da olakša spasavanje otete dece, on ima praktična i psihološka ograničenja (oslanja se na prijave građana i prepoznavanje lica), ali i inherentnu kontradikciju strukturiranu u njemu. Postoje specifični kriterijumi koji bi trebalo da budu ispunjeni da bi se izdalo ovo upozorenje. Problem je što je potrebno vreme da se ovi kriterijumi verifikuju.

Međutim, ono što zapravo zapravo sugeriše ovo specifično upozorenje izdato u svrhu zaštite „ugroženog“ deteta jeste da razne institucije koje bi trebalo da štite decu (centar za socijalni rad, obrazovne i zdravstvene institucije, sud, tužilaštvo, policija) uopšte nisu uspele da obezbede njegovu dobrobit, da su dete ostavile da se zadržava u nestabilnim i nefunkcionalnim uslovima koji su prethodili uočenoj potrebi za izdavanjem AMBER Alert, kao što je to često slučaj sa porodičnim otmicama.

Iako je po svom dizajnu senzacionalan odgovor na konkretne slučajeve otmice dece, ovo upozorenje ne radi ništa po pitanju rešavanja osnovnih pretnji po bezbednost i zdravlje deteta, jer su efekti uglavnom simbolični i minimalno efikasni. Umesto da hvalimo sposobnosti izdavanja hitnog upozorenja kao „spasavanje života“ ili „uspešno partnerstvo“ između javnosti i institucija za sprovođenje zakona, trebalo bi očekivanja javnosti u vezi sa ovim sistemom svesti na ono što je realno.

Svaka otmica deteta predstavlja emocionalno nestabilnu i haotičnu situaciju za koju u najvećem broju slučajeva, na žalost, ne postoji jednostavno rešenje kao što je AMBER Alert ili bilo koji jasan način da se proceni njena ozbiljnost sve dok se ne dogodi. Koliko god ovo bilo obeshrabrujuće, dosadašnja iskustva u primeni to potvrđuju kao realističnu perspektivu i nema govora o nekakvih 90 odsto uspešnosti u spasavanju dece zbog izdavanja hitnog upozorenja.

Kao i sa drugim politikama, zakonodavac bi trebalo da se manje oslanja na raspoloženje zajednice, a više na nauku prilikom usvajanja zakona, kako bi se odlučio da li su prednosti novog normativnog rešenja veće od nedostataka. Na žalost, AMBER Alert nije lek za našu zabrinutost za dobrobit dece, već je, u najboljem slučaju, veoma nepouzdan hanzaplast.

Autorka je viša naučna saradnica, uža naučna oblast-kriminologija, Institut za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.