Kandidat za Boga i patrijarha

S promenom političkog sistema, kao i raspadom SFRJ, pa i raspadom zajedničkog jezika, danas se po novom „Pravopisu srpskoga jezika“ piše Bog (uz izuzetke kada je reč deo neke izreke, u atributskom značenju, kada je u množini itd.). Stiven Hoking, jedan od najčuvenijih savremenih naučnika, mislio je da Bog ne postoji. Međutim, posle pojave i razrade teorije struna, jedan takođe od najpopularnijih naučnika današnjice uveren je da Bog postoji. Đavo će ga znati, ako i on postoji, ko je od njih dvojice u pravu.

Sve monoteističke, najveće religije (pa i pravoslavlje u okviru hrišćanstva) tvrde da je Bog jedan i jedinstven, da postoji samo On a ne više bogova, da je ljude sačinio po svome liku i obličju – što odlično pokazuje koliko su besmisleno nesamerljivi antropocentrizam i antropoteizam i koliko je ljudska mašta plitka – da je večan i neprolazan, te samim tim da ne može ni da ostari. Međutim, kao što iskustveno znamo, sva bića i sve stvari, čak i kamenje i planete i zvezde, protokom vremena se menjaju i raspadaju i postaje groblje, pa tako i cela vasiona. Logično bi bilo zaključiti da Bog, kao zauvek iste starosti i nepromenljiv, stoga ne obitava u nekom prostoru u kome vreme teče nego je svoje prebivalište osmislio tamo gde vreme uopšte ne teče, gde je zamrznuto i ne postoji kao mentalna ili fizička kategorija. Naučnici su utvrdili da je takvo mesto samo tzv. crna rupa. U crnoj rupi sat se ne bi ni za sekundu pomerio, bio bi suvišan i beskoristan. Bog bi, dakle, bio večit i neprolazan jedino kada bi u njoj provodio svoj večni život. Ima li on u njoj neku skromnu kolibicu (kao Hrist) ili ogromnu luksuznu vilu s mnogo soba, kuhinjom i kupatilom i džakuzijem (kao visoko srpsko sveštenstvo)? Možda i bazen? Ni religije ni nauke o ovome ništa ne govore, ne izjašnjavaju se. Velika nevolja nastala je kada je ustanovljeno da ne postoji samo jedna crna rupa, da postoje milioni tih tajanstvenih objekata. Jer sada se postavlja pitanje u kojoj tačno crnoj rupi Bog obitava. A postavlja se i još važnije pitanje: šta ako ima više bogova, šta ako su oni zaposeli sve crne rupe i druge bogove ne puštaju unutra (izuzev, eventualno, ako ih pozovu u goste)? Takođe stoji i pitanje: da li se bogovi uopšte i druže? Želi li pravoslavni Bog uopšte da razgovara sa katoličkim bez obzira na to što su obojica hrišćani? Ako srpski patrijarh Irinej ne želi da primi papu Franju, zašto bi i na nebu bilo drugačije?

Nebesko srpsko carstvo, koje nam se očigledno sve brže približava, verovatno će prvo saznati istinu zato što će se uzdići u nebesa i Božje visine i namere. Ali je neće i izreći: vidimo da se ono, bar sudeći po budućoj crkvi brvnari u modernom naselju Stepa Stepanović, sve više vraća u prošlost, u vremena Drugog srpskog ustanka kada su takve crkve u Srbiji bile i podizane; SPC ne prati savremena dešavanja već sve više živi u vremenima cara Dušana, Karađorđa i Miloša Obrenovića, u onim vremenima kada je srpsko zemaljsko carstvo porobljavalo druge narode ili kada se oslobađalo od tuđih porobljivača. Kao i u svim drugim stvarima, srpsko društvo je raspolućeno i ne može da se opredeli da li je bolje zemaljsko ili nebesko carstvo. Da bi se ova podela bar ublažila ili i ukinula, bivši predsednik Srbije Tomislav Nikolić jednom prilikom je izjavio: „Patrijarh je uveo dobar običaj da svakog Uskrsa razgovaramo o onome što je prošlo i šta Srbiju čeka i kako da kroz te probleme država i narod prođu na najbezbolniji način“. Predsednik je tada takođe podvukao da je sa „patrijarhom Irinejem razgovarao o svemu i da su se u svemu složili“, kao i da „nije lako odlučivati u ime crkve i u ime naroda, ali da je mnogo lakše kada postoji jedinstvo onih koji odlučuju“. Odmah nakon te izjave, patrijarh je doneo neopozivu odluku da namerno i zauvek zaboravi da je Tomislav Nikolić nekada bio bezbožnički komunista.

Politiku sjedinjavanja SPC i države Srbije nastavio je i aktuelni predsednik Srbije, ali ipak uz neke izmene. Uvidevši da je u zemaljskoj Srbiji postao pravi i jedini Bog koji o svemu odlučuje, koji sve zna i ume, uzeo je u svoje ruke praktično svu vlast i obesmislio onu koju imaju zakonska i sudska, ulogu Parlamenta, odstranio je sve znalce u skoro svim oblastima, počev od Vlade Srbije (ministra finansija) ili urbanizma (Beograd na vodi, fontana na Slaviji, budući jarboli, da ne nabrajamo dalje), omogućeno mu je da, kroz tzv. subvencije, srpske pare poklanja strancima, svečanom novogodišnjom rasvetom produžio je nove godine na petomesečne proslave okićene bleštavim svetiljkama i najskupljoj jelki na svetu, najkraće rečeno bar deo nebeske Srbije spustio je u ovu izmoždenu zemaljsku i hrabrim i krupnim koracima ide napred. Pored toliko velike stečene moći uvideo je da bi mogao da joj potčini i onu iz SPC i patrijarh se sada na televizijama ređe pojavljuje. Možemo da naslutimo, ne bez osnova, da će se predsednik Srbije u nekom budućem vremenu kandidovati i za patrijarha i postati Bog i na srpskoj zemlji i na srpskim nebesima.

Moć je, međutim, nedovoljno imati samo u Srbiji. Potrebno je zavladati celim svetom! Sećamo se kako je svojevremeno Šešelj pretio Zapadu da će aktivirati Teslino tajno oružje i pobiti sve koji Srbiji prete. Po kuloarima su tada kružile priče da Šešelj jeste našao odgovarajuće nacrte tog oružja, ali da nijedan radikal nije bio dovoljno matematički i fizičarski opremljen znanjem kako da se ono napravi. A danas se šuška o tome da su radikali i naprednjaci na tragu pronalaska novog di-di-tija, prilagođenom ubijanju samo ljudi, a ne i insekata. Ruskim migovima preleteće se sve zemlje Zapada, dobro isprskati tim novim otrovom, njihovim stanovnicima brzo oduzeti životi, a Srbima, posle provetravanja, ostati sačuvane vile u tim zemljama, automobili, televizori i veš mašine. Ne možemo znati koliko su ovi planovi istiniti, ali bi za to lako saznali ako bismo pitali uvek odlično obaveštene vlasnike Informera i Pinka.

Autor je književnik i kartograf