Kao nekad, u stara vremena

Milinko Bujišić Za ovo godina, što predratnih što ratnih, što poratnih, poželeo sam se nekadašnjih domaćinskih razgovora, kad se pričalo o životu, a ne o smrti, kad se pričalo o gradnji, a ne o rušenju i prodaji, kad se pričalo o prijateljima, a ne o neprijateljima. A nije se pričalo kao sada o politici, o vlasti i borbi za vlast, o kadrovima i njihovom razmeštanju i nameštanju, o hapšenjima i suđenjima, o tenderima, aukcijama i licitacijama i stranim investicionim fondovima.
I nakom dve decenije raznovrsnog ludila u kome smo svi učestvovali, svako na svoj način i prema svojim mogućnostima, poželeo sam da malo popričam sa svojim starim prijateljem, uglednim domaćinom. Što se kaže, da prozborimo koju domaćinsku. Kao nekad, u stara vremena.
Najpre je moj prijatelj, po starom običaju, ispričao punim ustima, kako mu je porodica i o svakom članu ponaosob, gde je i šta radi. Evo delova našeg domaćinskog razgovora.
– Kroz šta smo prošli, dobro smo prošli. Ali kako su prošli drugi, ja sam dobro prošao. Nemam na šta da se žalim. Samo da poželim da ostane ovako, da ne bude gore. Dedovinu i očevinu sam rasprodao, ali sam zato kućni prag i krov nad glavom, kao i glavu, što je najvažnije, uspeo da sačuvam. A kad sačuvaš glavu i kuću u ovakvim vremenima, sačuvao si sve.
Bitno je i to što sam uspeo da sačuvam porodicu. Da mi otac nije stradao i da mi se žena nije obesila, svi bismo danas bili na okupu. Stari je slučajno stao na nagaznu minu, a malo je trebalo da je promaši i da danas bude živ, kao svi živi ljudi. Ali, šta da se radi, mogao je i gore proći. Žena je bila tanka sa živcima i sve je nerviralo. Pukla po svim šavovima, pa joj ništa nije valjalo. Ni rat, ni mir, ni vlast, ni anarhija, ni kuća, ni porodica, a ni sama sebi nije valjala. Kad smo svi kukakli ona je pevala, a kad smo mi pevali – ona je kukala. Nismo se nadali da će nešto uraditi od sebe. Ali, opet, hvala bogu, imao sam sreće – nije me mnogo namučila.
Najstariji mi sin čeka zaposlenje. Malo je nervozan, plaši se da ga ne omete novi zakon o zapošljavanju, koji predviđa da se ne mogu primati pripravnici preko pedeset godina starosti. A on je blizu te starosne granice, pa se može desiti da umesto na posao ode u invalidsku ili starosnu penziju. A htelo bi dete bar nekoliko godina da nešto radi.
Srednji sin mi je ispao najbolji. Ima još samo tri godine pa da izađe iz zatvora. On priznao sve, a oni mu dali deset godina. Eto koliko je pošten i dobar, a koliko su oni pokvareni. Da su hteli da ga oslobode, priznao bi i ono što nije skrivio. Lepo prolazi u zatvoru. Posao mu ne trpi. Čak je i mnoga nova naučna znanja stekao. Mnoge poslove bolje je završio iz zatvora nego dok je bio na slobodi. Nije imao sreće, kaže, da dopadne zatvora u ranoj mladosti, jer bi sad bio na nekoj važnoj državnoj funkciji ili u krupnom biznisu.
Sa mlađim imam malo problema. Krije se negde po inostranstvu, pa ništa ne znamo o njemu. Ni Crveni krst ne može da mu uđe u trag. Ali, dokle god ga policija stalno traži, znači da je živ i zdrav i da dobro živi. Mislim da čeka da se ovde promeni vlast, pa da dođe kao heroj.
Ćerke su mi zdravo i dobro. Ova starija nije imala sreće u brakovima, ali u svemu drugom bila je srećne ruke. Za šta se uhvati – to se pozlati. Pet puta se udavala i nikako nije uspela da nađe čoveka kakav joj priliči. Ima jaku krv pa joj ni jedan muž ne valja. Ako me ne laže, i ako joj je verovati, od nje imam četvoro unučadi.
Ova mlađa, što je bila najbolji đak i što je završila fakultet, već deset godina ima stalni posao kod jednog bogatog bozadžije. Radi na punjenju i zatvaranju flaša i na utovaru i istovaru. Gazda je ceni jer je do sada tri puta operisala vene i jednom kičmu. A kod njega, ako radnik posle dve godine ne operiše vene, dobija otkaz. Stan, hranu i odeću joj ja obezbeđujem, sve ostalo što joj treba može da plati od zarade. Rešila je da se uda čim ode u penziju. Kažu da danas mlada penzionerka može da bira momka koga hoće i da su ti brakovi neraskidivi, jer se penzionerke vole do groba.