Kapetane, gde si?

 Ne zbog sebe nego zbog nas. Da li su ovi grafiti antisemitski? U kom smislu su oni antisemitski? U pogledu svoje strukture, ili mentalnog sklopa. Jer, njihov mentalni sklop je paranoičan, odnosno strah od pogleda ili zaštite nekog ko je moćan. Njihova struktura je struktura društvene moći zbog koje antisemita ili plašljivac premešta svoj strah u Jevrejina koji je zato izložen stvarnoj opasnosti. Osnova antisemitizma je ova agresija koja antisemitu, međutim, ne oslobađa straha koji ga celog potresa. I naravno da ovaj čovek – antisemita, traži zaklon od svog straha i anksiozne agonije. On se zato sklanja i beži u organizaciju. Na primer, pokret „1389“, „Obraz“, ili u neku drugu ksenofobičnu grupaciju čiji su pripadnici anonimni autori ovih grafita koji šire ksenofobiju kao ideološku osnovu antisemitizma.

Jevrejin je samo metafora ovoga straha. Antisemitizam nije mišljenje ili teorija, on je strast, kao sto je to pisao Sartr u „Razmišljanjima o jevrejskom pitanju“. Ipak, antisemitizam može biti objašnjen, kao mišljenje ili teorija, ili čak filozofija. To pokazuje „Filozofija palanke“ Radomira Konstantinovića. Jer, antisemiti su ovo pleme u agoniji, odnosno, njegov duh, duh plemena u agoniji. To je razlika. Jer, čovek nije samo „biće u situaciji“, kako bi rekao Sartr, nego biće u plemenu. Ako je pleme u agoniji i antisemita je u agoniji, jer on je sav ovaj duh koji ugrožava i telo. I to, duh u agoniji.

Antisemitizam je, u osnovi, ovaj gubitak identiteta (to treba zapamtiti!) i užasna mržnja, strah koji je postao mržnja, koji je mutirao u mržnju i prekid komunikacije među ljudima. Strah koji treba da prikrije ovaj gubitak, i to pred onima koji su poput Jevreja ostali bez svoje istorijske i religijske zajednice. Zato se ovaj paradoks ili paralaksa (promena tačke gledišta) projektuje kao plemenska zavera, o kojoj podmuklo govore „Protokoli sionskih mudraca“.

„Antisemit je čovek koji se plaši, piše Sartr. Ne Jevreja, svakako: samog sebe, svoje savesti, slobode, nagona, odgovornosti, svoje samoće, promene, društva i sveta: svega, osim Jevreja. To je kukavica koja neće sebi da prizna svoj kukavičluk; ubica koji prigušuje i cenzuriše svoju sklonost ka ubistvu pošto ne može da je obuzda i koji se ipak usuđuje da ubije samo u liku ili anonimnosti gomile; nezadovoljnik koji se ne usuđuje da se pobuni iz straha od posledica svoje pobune. Priključujući se antisemitizmu, on ne prihvata samo jedno mišljenje, već bira sebe kao ličnost. Bira trajnost i neprobojnost kamena (možda je to objašnjenje zašto se ovo zlo ponavlja i kao da se ne može eliminisati iz društvenog života – N. D.), potpunu neodgovornost ratnika koji se pokorava starešinama, a on nema starešinu. Bira da ništa ne dobije, da ništa ne zasluži, već da mu sve bude rođenjem – a nije plemić. Jevrejin je ovde samo izgovor, drugde će se poslužiti crncem, ili pripadnikom žute rase. Njegovo postojanje jednostavno omogućuje antisemiti da u klici uguši svoje strepnje, ubeđujući sebe da je njegovo mesto uvek bilo obeleženo u svetu, da ga je čekalo, i da on po tradiciji ima pravo da ga zauzima. Antisemitizam je, rečju, strah pred ljudskom sudbinom. Antisemit je čovek koji želi da bude nepokolebljiva stena, besna bujica, pustošni grom: sve osim čovek“, zaključuje Sartr.

„Duh palanke je duh individualizma izgubljen između sveta i duha“, napisaće Konstantinović u „Filozofiji palanke“. „On je protiv-svetski, ali je i ovaj protiv-duhovan: ono što ga upućuje duhu (osećaj ugroženosti), istovremeno ga i udaljava od njega. Njegovo kretanje je kretanje klatna na časovniku koje pokreće strah pojedinačnosti od same sebe. Ako se, neizbežno, čovek njemu ukazuje kao čudovište, koje on dotle nikad nije video, ono je rođeno u smrti jednoobraznog, plemenskog duha, kao čisti oblik ove smrti. Jedini oblik ove plemenske svesti jeste ovaj čudovišni čovek“.

Čovek koji piše grafit: „Kapetane, gde si“, bez znaka pitanja, dodajemo mi. Emanuel Levinas u kratkom tekstu iz 1934. godine, dolazi do ove jednačine između elementarnog i mentalnog, ili duhovnog, u ovoj sintagmi „elementarno zlo“ koja objašnjava hitlerizam i antisemitizam u nekoliko koraka. Najpre, on kao i Konstantinović polazi od toga da je hitlerizam kao „buđenje elementarnih osećanja“ filozofski zanimljiv jer je „ strahovito opasan“. „Jer elementarna osećanja kriju izvesnu filozofiju“. U sledeća tri paragrafa Levinas će pokazati kako ovaj „germanski ideal čoveka“ stvara jedan „novi ideal mišljenja i istine“ nasuprot hrišćanstvu i liberalizmu, koji idealističko rastojanje između čoveka i ideje obeležava kao laž, jer se preokreće u to da slavi telo. Zato ideja „lažnog univerzalizma“ koji donosi hrišćanstvo ili liberalizam „mora ustupiti mesto ideji ekspanzije“. „Širenje jedne ideje obrazuje na taj način zajednicu ‘gospodara’ – to je proces izjednačavanja“, napisaće Levinas. Ta mogućnost se prema Levinasu, kao i prema Konstantinoviću, „upisuje u samu ontologiju bivstvovanja“, ili u ono filozofsko i mentalno. Tako nastaje taj čudovišni spoj, odnosno, „čudovišni čovek“, o kome govori Konstantinović. „Kao čisti oblik ove smrti“.

„Treba se zapitati“, zaključuje Levinas, „da li je liberalizam dovoljan za autentično dostojanstvo ljudskog subjekta. Da li taj subjekt dostiže ljudskost pre nego što preuzme odgovornost za drugog čoveka izborom koji ga diže do tog stupnja? Izborom što potiče od nekog boga – ili od Boga – koji ga gleda u licu drugog čoveka, njegovog bližnjeg, prvobitnog prebivališta Otkrovenja“.

Za razliku od Konstantinovića, Levinasovo izvorište je očigledno religiozno. Ali, zar to nije Konstantinovićeva prednost? Jedna trezvena analitičnost antisemitizma. Jer, u pogledu njegove trajnosti, ili nepokolebljivosti, naši filozofi se slažu, a ne razilaze.

Ipak, „Kapetane, gde si“, upozorava ponovo ksenofob i antisemita, ako na tu pretnju pristanete.