Kapitalistički socijalizam

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Ono što je najvažnije, to je kvalitet društvenog života, a u tom kontekstu – socijalna pravda, shvaćena kao koncept društvenog sistema u kome se pravda izražava kroz sve aspekte društvenog života i rada. A praktični rezultati u tom smislu, svakako, doprineli bi da se uvode i novi, modifikovani termini i sintagme, kao: „kapitalistički socijalizam“ ili „socijalistički kapitalizam“, zavisno od ostvarenog nivoa socijalne pravde, kao jednog od ključnih kriterijuma za ocenu i vrednovanje u kojoj meri je kapitalizam poprimio karakteristike relativno pravednog društvenog sistema. Ovakav koncept društva i društvenog sistema mora da bude vizija i cilj svih političkih subjekata, a naročito političke „levice“. Bez toga, kapitalizam će ostati eksploatatorsko i nemoralno društvo, uključujući posebno srpski početni i nerazvijeni kapitalizam. U dosadašnjem razvoju kapitalizam je uspeo da „pobedi“ socijalizam u svim ključnim tačkama tzv. „svetog trojstva“ (ekonomija – politička demokratija – socijalna pravda), ublažavajući tako sopstvenu krizu. Pobedom nad socijalizmom, kapitalizam poprima planetarne razmere i doprinosi jačanju globalizacije savremenog sveta, na osnovama ekonomskih, tehničko-tehnoloških i informacionih veza, pokazujući visoku sposobnost regeneracije.

Danas se više ne govori toliko o strukturnoj krizi savremenog razvijenog kapitalizma koliko o krizi kapitalističkog tipa civilizacije, odnosno o krizi jedne visoko razvijene civilizacije u kojoj se gubi svrha visoke tehnike i tehnologije koja sadrži i apokaliptične potencijale. Takođe, više se ne govori samo o uzlaznoj, već i o silaznoj liniji društvenog razvoja, o „rizičnom društvu“, o „održivom razvoju“, o pluralizmu i raznolikosti, o verovatnoći i stalnoj neizvesnosti, itd. Teorijska predviđanja da će se stvoriti pretpostavke za socijalizam kao svetski proces nisu se obistinila. Socijalizam je ostao iza nas, za neke kao neostvareni ideal ili kao iluzija, a za neke kao jedan od primera neisprobanog projekta društvene organizacije. Nije mogao da opstane ni „samoupravni socijalizam“, zasnovan na prerano uvedenom i nametnutom samoupravljanju, strogo kontrolisanom od strane države i političke birokratije.

Definitivno je shvaćeno da socijalizam, kakvog Srbija poznaje, i pored nekih pozitivnih karakteristika, nema perspektivu, pa je 90-ih godina prošloga veka, prihvatanjem zapadnog modela društva, usledila promena društvene organizacije i otpočeo proces tranzicije i privatizacije. Taj proces, praćen mnogim teškoćama, traje već četvrt veka, bez izgleda kada će se završiti, a „teorija tranzicije“ još nije dala jasne odgovore na brojne probleme koji se javljaju na tranzicionom putu prema EU. Stoga je i pitanje vizije, misije i strategije srpskog kapitalizma konstantno aktuelno.

U sadašnjim uslovima, s obzirom na konstelaciju društvenih odnosa, budućnost može da ima „kapitalistički socijalizam“, koji stavlja akcenat na socijalnu pravdu, ne ignorišući pri tome osnovne tekovine kapitalizma (tržišnu privredu i konkurenciju, politički pluralizam, pravnu državu i dr.), a samim tim ni mogućnost da se bude bogat, ali samo po osnovi preduzetništva i poštovanja poslovnog morala. Pri tome, naravno, treba dati prednost evoluciji, a ne revoluciji, asimilaciji, a ne imitaciji, konkurenciji, ali i solidarnosti, pravnoj, ali i socijalnoj državi, itd. Ovakav koncept društva, koga bi karakterisala društvena pravda, bar do nivoa koji se može označiti normalnim, razume se, nije lako ostvarivati, ali se pojavljuje kao realna alternativa, bez obzira na različite kritike, koje se, uglavnom, odnose na levičarsko-utopijski pojam socijalne pravde, koji podrazumeva ekonomski egalitarizam.

Koncept društvene pravde u Srbiji se može ostvarivati kroz sinergetsko dejstvo pozitivnih, ne samo kapitalističkih nego i socijalističkih elemenata, slično nekim razvijenim kapitalističkim zemljama. U sadašnjim uslovima otežavajuća okolnost u borbi za „kapitalistički socijalizam“ u Srbiji sastoji se, pored ostalog, u tome što je glavni deo političke levice – prihvatajući učešće u vlasti, radi gole vlasti – „srastao“ sa dominantno-vladajućom desnicom, pa je tako njegova politička oštrica skoro potpuno otupljena, bez ikakve moći da vrši bitan uticaj na proces političkog odlučivanja. Ali, ako politička levica uloži vidljivi napor da stalno pokreće i aktuelizira pitanje socijalne pravde i da se bori protiv brojnih i vrlo očiglednih pojava nepravde u Srbiji, na svim sektorima društvenog života ona će učiniti mnogo…

*Autor je profesor Univerziteta