Karlobag je na kraju stigao u Vranje

U grobovima te politike su naravno neki drugi ljudi. Tim nesrećnicima koji su pali kao žrtve politike zarđale kašike koju je zdušno zastupao, ovog 4. avgusta je organizovao parastos u Bačkoj Palanci.

Na tom događaju, Aleksandar Vučić, nekadašnji generalni sekretar Srpske radikalne stranke, sa suzama u očima, sličnim onima kao kada je 2008. najavio da se povlači iz politike, podsetio je sve okupljene da je svaki zločin večan i da se ne može zaboraviti i slaviti.

Možda je neprimetno progutao knedlu dok je izgovarao ove reči, sećajući se kako se napio od sreće kada je čuo da je ubijen Zoran Đinđić. Ili ga je nešto žacnulo kad se prisetio svoje emotivne reakcije na vest o ubistvu Slavka Ćuruvije.

Danas je Vučić svoju politiku izmeštanja srpske granice na liniji Karlobag, Ogulin, Karlovac, Virovitica koju je bio spreman da brani do zadnje kapi krvi nesrećnih Krajišnika, premestio na liniju Vranje, Leskovac, Niš, koju više ne brani tako energično tuđom krvlju, ali ni svojom odlučnošću da poštuje Ustav na koji se zakleo više puta.

Ali zato njegovi trbuhozborci, portparoli i glasnogovornici sve one koji ga podsećaju da su po važećem Ustavu naše države, Kosovo i Metohija sastavni i neotuđivi delovi Republike Srbije, sve glasnije napadaju istom retorikom i vokabularom koji je korišćen u pripremama za ubistvo Olivera Ivanovića.

Proteklih dana krvoločni kurjaci nisu samo navalili na stado, već i na pastire stada Gospodnjeg. Najagresivnija retorika dopunjena primitivnim kvalifikacijama, usmerena je ka episkopu raško-prizrenskom i kosovsko-metohijskom gospodinu Teodosiju i igumanu manastira Visoki Dečani Savi Janjiću. Od predstavnika stranke koja se ne stidi koalicije sa Ramušom Haradinajem, od stranke čiji predstavnici nikada nisu imali moralnu kočnicu, ne čudi što ovu dvojicu čuvara ognjenog stuba pravoslavlja nazivaju agenturom stranih službi.

LJudi koji više ni sebi ni članovima svoje stranke ne znaju da objasne da li je Soroš filantrop i prijatelj Aleksandra Vučića sastajući se svakog dana sa njim, ili je reč o mrskom neprijatelju koji nam svima, a ponajviše ovoj vlasti radi o glavi, ne stide se da ustvrde da su najviši crkveni velikodostojnici strani špijuni. Čelnici vlasti koje savetuje Toni Bler, koji novac od opljačkanih penzija nose na poklonjenje Klintonu, tvrde da samo oni, napredni koalicioni partneri Ramuša Haradinaja, mogu odbraniti Visoke Dečane od Save Janjića, igumana ove carske lavre, koji je postao trn u oku vlasti zbog svojih stavova o južnoj srpskoj pokrajini. Ovi napredni kupci diploma i vrsni poznavaoci istorije se pri tome ne libe da nas edukuju kako Kosovo i Metohija nikada nisu ni bili naši. Ne mogavši pri tome da objasne ni sebi a ni građanima Srbije, zašto nam onda taj komad zemlje svi traže ako već nije naš.

Pri tome, Aleksandar Vučić, predsednik Srpske napredne stranke, smelo nam poručuje da ako ne damo Kosovo i Metohiju, sutradan ćemo se braniti iz Vranja. Branili smo se mi i sa Krfa i sa Solunskog fronta, kad je trebalo, ali naše davali nismo. Samo tada su Srbiju vodili ljudi koji su za nju bili spremni da u toj borbi daju sve, ne tražeći zauzvrat ništa. Ako ovako lako današnji vlastodršci daju Srbiju, ako se ovako lako odriču zemlje koju smo Lazarevom krvlju osveštali, zbog koje su ginuli najbolji sinovi našega roda, onda je za očekivati da već sutradan Jarinje osvane u Kruševcu.

Od onog koji je 1999. godine bio ministar informisanja u Vladi koja je kasarnu Car Dušan Silni preimenovala u Bondstil, od onog ko je vodio politiku koja je dovela do proterivanja srpske vojske i policije sa Kosova i Metohije, ko je oružane snage svoje države zamenio sa vojnicima NATO i teroristima iz OVK proglasivši pri tom pobedu u ratu, od onog koji je Visoke Dečane menjao za stan od dva ara u Enjubu i hacijendu u Jajincima, od onoga ko je portu Pećke patrijaršije pretvorio u parking za američke tenkove, ne možete očekivati išta drugo, no da nastavi sa rasprodajom Srbije. Srbija je kroz istoriju pokazala da može da nastavi i bez Miloša i Miloševića na vlasti. Mogli smo i bez Broza, moći ćemo i bez novog Broza. Ali Srbija bez Visokih Dečana teško da može dalje. Jer ako danas može bez Visokih Dečana, sutra će moći bez Žiče i Studenice, bez Lazarice i Kruševca.

Onda će za dvadeset godina isti ovi, umesto u Bačkoj Palanci, nama iz Kruševca i Leskovca stradalnicima u nekoj novoj Oluji davati pomen u Smederevskoj Palanci. A nova Oluja je već počela. Umesto artiljerijske pripreme, njoj prethodi gromoglasna ćutnja uplašene Srbije, spremne da pristane na sve.

Preosvećeni episkope Teodosije, časni oče Savo Janjiću, pred moštima Svetog Stefana i Svete Jelene Dečanske pomolite se za spas ćuteće Srbije. Jer zapisano je:

I na ovome kamenu sazidaću crkvu svoju, i vrata paklena neće je nadvladati… (Jevanđelje po Mateju 16:18)

Autor je član Demokratske stranke