Primio sam pre neki dan iz Beča debelo pismo od Vrščanina Stevana Munjasa, više decenija nastanjenog u Austriji. Gospodin Munjas je pisao o jadu koji nagriza naše zemljake koji žive daleko od zavičaja, a mnogi su kršteni u vršačkim crkvama. Pisao je o ruženju („blagom“ devastiranju) Crkve svetog Nikolaja i Vladičanskog dvora, sedišta Banatske eparhije, u Vršcu, koje temeljno i nemilosrdno sprovodi episkop banatski Nikanor (Bogunović) sa svojim neimarskim timom.

Pismo me je navelo da razgovaram sa svojim vremešnim i sredovečnim prijateljima. Oni žive u Vršcu. Jedan od njih, kršten u Crkvi svetog Nikolaja gde je krstio svoje dete a potom i unuče, tvrdio je da neće više da kroči u tu crkvu. Pokušao sam da ga od toga odvratim. Samo je odmahnuo rukom, „nikad više“. To više nije adresa na koju će da svraća, ni nedeljom. I drugi su slično pričali i sklopili usmeni zbornik.

Oni nisu govorili kao stručnjaci, istoričari umetnosti, zaposleni u zavodima za zaštitu spomenika kulture i organima lokalne samouprave, već kao građani, pobožni, koji su delić života proveli u crkvi, ne samo u molitvama. Povređeni su i razočarani. Neće više da uđu u hram gde su skromno, s radošću dovodili svoje goste, kao i u Dvor. Da im pokažu vršačke znamenitosti. Obraćali su se sveštenicima gradskih i seoskih parohija, i novinarima, mnogim prijateljima i zvaničnicima, pa i episkopu Nikanoru.

Vladika, „prvi projektant“, na to se ne obazire jer mu dovoljno, ili ništa, ne znači. Iako je crkva vlasnik i titular i crkvenih dobara i imanja njeni spomenici pripadaju i građanima Vršca pošto svi žive u državi Srbiji, pa i onima što su živeli u prošlim vremenima. Među njima su i zadužbinari – jedan od njih je i vladika Jovan Đorđević iz osamnaestog veka – čiju je volju vladika ovdašnji preokrenuo. Naopako.

A sve manje vernika dolazi u Nikolajevsku crkvu. Svake godine, 4. decembra na Vavedenje, krsnu slavu mog oca Milivoja, u toj crkvi palim sveće. Uvek je bilo sveta, a prošle godine, ujutro, desetak osoba. To budi strepnju. Ne znam šta će da se dogodi decembra dve hiljade šesnaeste.

Preneću jedan citat iz drugog teksta u ovaj: „Vladičanski dvor u Vršcu. Na kome netom obnovljeni krov sija, prelamajući sve boje paunovog perja, drastično različit od originalnog i izgleda koji je merama propisao Republički zavod (za zaštitu spomenika kulture – prim. a.). Gizdav je i vrlo uočljiv, neki bi rekli kičast, a ne elegantan, kako su zamislili prvi projektanti.“

U Crkvi svetog Nikolaja uništene su sve freske, celokupno zidno slikarstvo, razvaljen je presto Presvete Bogorodice kao i presto banatskih episkopa, delo drvorezara Aksentija Markovića iz 1797. godine. Načet je nemilosrdno ikonostas. Kitnjasti duborez, takođe rad Markovića, zamenjen je belim pločama od panela. Ikone Pavela Đurkovića na ikonostasu pričvršćene su šrafovima. Uklonjena su dva gornja reda. Skinute se i dve ikone Paje Jovanovića, uljane slike Svetog Nikole i Svete Angeline, dar velikog umetnika svojim Vrščanima. Sklonjene su neznano gde. Lusteri od najboljeg češkog kristala demontirani su. Gubi im se svaki trag. Na njihovo mesto postavljeno je šest malih aluminijumskih lustera. I tako dalje. Sve dalje. Ne zna se šta će još biti izokrenuto u tom delu srpske istorije. Bitno je da su sačuvane fotografije prvobitnog izgleda ikonostasa, fresaka i cele unutrašnjosti crkve.

Počeli su i kasni radovi episkopa u Uspenskoj crkvi, nekada zvanoj Aleksina, pored rečice Mesić. Zasad je zidno slikarstvo premazano masnom bojom do tavanice. O tome će se tek pisati. I o vladiki poznatom, ali još ne nadaleko čuvenom, „graditelju“. Vršac će, možda, jednog dana biti kulturna prestonica Evrope. Njegovoj skladnoj lepoti i istoriji neće mnogo doprineti nevešti kasni zidarski radovi vladike Nikanora Bogunovića na spomenicima i simbolima, znakovima grada.

Ima li pravde, ima li srca, pitanje je sad. Pitanje?

Autor je pisac iz Vršca

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari