Kasno su se setili

Oba ova argumenta su, sa stanovišta pravnih normi koje danas važe u Srbiji, potpuno nebitna i nevažna. Što se tiče prvog, tačno je da Nediću nije suđeno, ali u članu 1 Zakona o rehabilitaciju kaže se da će biti rehabilitovan i onaj ko je lišen nekog prava „na teritoriji Republike Srbije bez sudske ili administrativne odluke“. Prema tome, izvesno je da se može rehabilitovati i onaj kome nije suđeno i ko nije osuđen. Očigledno je da se još prilikom donošenja ovog zakona mislilo na Nedića i na druge kojima nije suđeno te je ova odredba upravo zbog njih i uneta u zakon.

Što se tiče drugog argumenta, zanimljivo je kako protivnici rehabilitacije Nedića gube iz vida već ustaljenu sudsku praksu u Srbiji po kojoj se sudovi uopšte ne bave time ko je šta radio za vreme Drugog svetskog rata, da li je činio ratne zločine ili ne, već samo time da li je posle rata imao „fer i korektno“ suđenje. Obrazac za takvo presuđenje predstavlja rešenje Višeg suda u Beogradu o rehabilitaciji Draže Mihailovića. Obrazlažući to rešenje predsednik sudskog veća je rekao, a to piše i u tekstu rešenja, da sud nije bio nadležan da utvrđuje da li je Draža bio ratni zločinac ili ne, jer to „posle ovoliko vremena“ i nije bilo moguće utvrditi, već samo to da li je postupak prema njemu bio „fer i pravičan“. A pošto je sud stao na stanovište da taj postupak nije bio „fer i pravičan“ jasno je da iz takvog postupka nije moglo da proizađe tačno činjenično stanje.

Ova odluka Višeg suda u Beogradu predstavlja presedan i ona je obavezujuća za sve sudije toga suda. Ni u jednom sličnom predmetu druga veća Višeg suda ne mogu se baviti time ko je šta radio za vreme Drugog svetskog rata, da li je eventualno odgovoran za koncentracione logore i za smrt preko 14.000 Jevreja, jer se to „posle ovoliko vremena“ i ne može utvrditi i nije uopšte ni važno, već samo to da li je imao „fer i pravično“ suđenje.

A jedan od glavnih argumenata Višeg suda u Beogradu, na osnovu kojeg je nesumnjivo utvrđeno da Draža nije imao fer i pravično suđenje, bio je i sledeći: što njemu „nije sudio nezavisan i nepristrasan sud, već su svi članovi veća bili visoki oficiri Narodnooslobodilačke vojske“ koji su „bili ne samo njegovi politički protivnici, već i učesnici četvorogodišnjih oružanih borbi protiv Jugoslovenske vojske u otadžbini, na čijem je čelu bio Dragoljub Mihailović“. Zaključak koji iz ovoga proizlazi jeste da je Draža osuđen „iz političkih i ideoloških razloga“ jer su mu sudili njegovi politički i ideološki protivnici.

Ista argumentacija i isti zaključak mora se primeniti i na Milana Nedića. NJemu, doduše, nisu sudili visoki oficiri NOB, ali su ga u nedovršenoj istrazi ispitivali učesnici četvorogodišnjih borbi protiv Srpske državne straže na čijem je čelu bio Nedić, što znači da su to bili njegovi politički i ideološki protivnici te da je Nedić lišen prava na veliku imovinu iz političkih i ideoloških razloga. Punktum, što bi rekao Basara.

Prema tome, protivnici rehabilitacije Milana Nedića su očigledno zakasnili. Trebalo je da oni svoj glas dignu onda kada su donošeni zakoni o rehabilitaciji koji daju pravo sudu da pod termin „politički i ideološki razlozi“ podvede sve ono što jedna neobuzdana mašta može da smisli. U ovom trenutku jedini način da se spreči Nedićeva rehabilitacija jeste hitno ukidanje Zakona o rehabilitaciji. Ako se to ne učini onda će rehabilitacija Nedića biti potpuno u skladu sa onim što taj zakon predviđa, kao i sa kriterijumima koje je Viši sud u Beogradu već utvrdio. Nakon toga će, naravno, uslediti rehabilitacije LJotića, Milana Aćimovića, Dragog Jovanovića, upravnika grada Beograda tokom okupacije i organizatora logora smrti u Beogradu, kao i drugih lica. 

*Autor je potpredsednik Saveza antifašista Srbije