Katatonija srpskog društva – buđenje iz dubokog sna je teže, ali agresivnije: Zašto bi vlast o tome trebalo da brine više nego opozicija?

Opravdano imaju strah od odaziva. Nezadovoljstvo nije stavka na daljinskom upravljaču da se može staviti na pauzu, pa nastaviti posle novogodišnjih praznika. Ajde sad da branimo izbornu volju, pa da malo slavimo Novu godinu, Božić, Srpsku novu godinu, pa ćemo se vratiti da branimo pravo i institucije, koje smo odavno izgubili.

Život nema poluvreme, a ovde se ipak radi o životima svih nas (bez obzira na broj spremnih da ga brane).

Ni štrajk glađu kao očajnički vapaj nije pomerio stvari s mrtve tačke. Imao je čak i kontraefekat u delu (opozicione) javnosti. Takav vid protesta postao je deplasiran i u svetu, a kamoli u Srbiji od kako su ga izlizali Toma Nikolić i njemu slični.

Umesto analize još jednog neuspeha opozicija se okrenula raspravi o (ne)uzimanju poslaničkih mandata. Moj komšija bi rekao – ma radite šta hoćete, uzmite ako vam trebaju te pare, nemojte ako ne trebaju , ali dajte više recite kako da smenimo satrape, jer sa ovakvim izborima, makar i ponovljenim, nikad nećemo.

Sada tenzija pokušava da se podigne obelodanjivanjem šupa, telefonskih centrala, obdaništa, zgrade vodovoda sa hiljadama prijavljenih fantomskih birača, ali ni to nije donelo očekivani efekat.

Najveći uspeh naprednjaka je verovatno taj što većina (informisanih) nije iznenađena njihovom beskrupuloznošću i gramzivošću. Posle slučajeva Helikopter, Savamala, Doljevac, 24 stana, tetke iz Kanade, državnog Belivuka, Dijane Hrkalović, operacije Telekom-Kopernikus, žrtvovanja starijeg vodnika Dejana Stojkovića na vojnoj vežbi…, izborna kleptomanija mu dođe očekivana.

Mnogi su odavno počeli da spas traže u isključivanju od realnosti. Kao zatvorenik koji broji dane gledajući samo svoja posla. „Ribnikar“ i Mladenovac su ih trgnuli, pokazujući im da čak ni smrt neće ostati izvan njihova četiri zida ako se ne zameraju.

Bili su spremni na pobunu i masovno su u maju i junu izašli na ulicu, a opozicija je bes kritične mase kanalisala u mirne proteste. Učinili su tako veliku uslugu vladaocu koji je (ne)svesno samo raspirivao mržnju nesmotrenim izjavama. Sprečen je scenario kakav je sadašnji režim redovno primenjivao dok je bio u opoziciji, usmeravajući nezadovoljstvo ka uništavanju džamije, stranih ambasada, Mekdonalds restorana…

Stvari su ipak očuvane u normalnom (demokratskkom) toku i zatraženi su vanredni izbori. Ali, demokratije nema, a demokratskih izbora još manje.

I pre ovih izbora je bilo jasno da režim koji ne dozvoljava sebi da izgubi vlast ni u mesnoj zajednici sigurno nema nameru da prizna poraz u najvećem gradu. Tužno je što su ovi izbori to dodatno potvrdili umesto osporili.

Zato ne treba da čudi ako katatonija društva u narednim mesecima bude još veća. A što je dublji san, buđenje je sve teže, ali i agresivnije. Poslednji je momenat da o tome i režim počne da razmišlja, a ne samo opozicija.

Autor je urednik u Danasu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.