Kažnjavanje slabašnih

Nekoliko nas je početkom prošle nedelje u Danasu argumentima pobijalo stavove peticionara. Sve bi i ostalo na tim pojedinačnim izrazima neslaganja, da se nešto kasnije nije oglasio i Medicinski fakultet u Beogradu.

Pokazanu brigu Medicinskog fakulteta za održavanje ugleda profesije i žigosanje „crnih ovaca“ pojedini lekari su radosno dočekali. Drugi su, razočarani dosadašnjom pasivnošću svoje Alma Mater, iz daleke dijaspore slali sarkastične komentare tipa: „Ovo je mali korak za čovečanstvo, ali veliki za Medicinski fakultet“, a treći su rezignirano ćutali. Dva su osnovna razloga za tolike razlike.

Prvo, tokom mnogo godina pojedini lekari, uključujući profesore Medicinskih fakulteta, istupali su ne samo sa pogrešnim, već i šarlatanskim stavovima, a njihove zvučne titule i zvanja, načičkani ispred i iza imena, ostavljali su znatan utisak na javnost. Mnogi građani poverovali bi „uglednim ekspertima“, da bi potom ostajali razočarani i u medicinu i u nauku uopšte.

Očekivalo se da nosioci visokomedicinske nastave sa pet Medicinskih fakulteta u zemlji, kao i etički komiteti, odnosno odbori lekarskih staleških udruženja, pre svega Srpskog lekarskog društva i Lekarske komore Srbije, reaguju na svako takvo neodgovorno narušavanje reputacije i dostojanstva lekarskog poziva. Nažalost, odgovorne institucije ostajale su tvrdoglavo neme.

Drugo, uz sve greške i zablude, peticija koja je bila povod reakcije beogradskog Medicinskog fakulteta dašak je povetarca u odnosu na uragane gluposti kojima je do sada povremeno izlagana srpska javnost. Da li su zaista, kako stiže drugi lekarski glas iz dijaspore, potpisnici peticije zbog svoje relativne anonimnosti „lake mete, dok ovako ne bi moglo (smelo?) da se reaguje na izjave prof. Nestorovića, prof. Grujičić i prof. Belojevića, koji su mnogo popularniji u javnosti“?

Navedimo još jedan citat: „Javno Fakultet nije nikad jasno … izrazio bilo kakav stav, nego su se oglašavali pojedinačni nastavnici.“ Nepravedno bi bilo izdvajati samo tu naučno-nastavnu ustanovu, a zanemariti propuste drugih, pre svih Lekarske komore Srbije. Valja se podsetiti na samo neke skorašnje profesionalne, intelektualne i moralne prestupe sadašnjih i penzionisanih profesora na koje su nadležni reagovali stoičkom nezainteresovanošću.

Ko ubacuje nanorobote u naše organizme? Zašto država dozvoljava da nas truju nanočesticama iz aviona? Na čijoj smo strani u tekućem biološkom ratu? Da li su probiotici zaista neprobojni štit od kovida 19? Čine li sunčanje i vitamin D vakcinaciju skoro izlišnom? Koliki je memorijski kapacitet vode?

Ma koliko sve ovo nastrano zvučalo, još opasnije opterećenje za mentalno zdravlje nacije predstavlja uveravanje u genetsku posebnost Srba koja ih, navodno, čini otpornijim na bolesti od drugih „običnih“ naroda. Kada žmure pred takvom propagandom, zasnovanom na prokaženoj rasnoj teoriji, nadležni moraju da budu svesni svoje odgovornosti za duhovno trovanje masovnih razmera i, istorija nas uči, tragične posledice takve zablude.

Sve je jasno. Presudno je sačuvati poverenje građana u lekare. Jedini način je da se izdvoji kukolj označavanjem šta je umobolno, šta prožeto merkantilnim motivima, šta željom za samopromocijom, a šta je rezultat mogućeg nekritičnog zanesenjaštva.

Tada sledi Balaševićevo: „I sve po zakonu, jer red je red“. To znači da se ne lome kola samo na nejakim peticionarima s početka priče. Oni su čak najmanje grešni.

Autor je epidemiolog, profesor Medicinskog fakulteta u penziji