Kiflice i Konstrakta: Dnevnik koselektorke 58. Bitefa

Osim što na ovim sastancima sabiramo utiske od prethodnog dana i večeri, oni služe i tome da se pripremimo za predstojeći dan i obaveze koje tek dolaze.

Još jedan nezaobilazni (a sigurna sam mnogima od nas i omiljeni) deo sastanka su domaće kiflice koje nam Milica svakog jutra donese, tople i sveže.

Znam da je ovo festivalski dnevnik, ali nema Bitefa bez mog razboljevanja, tako da sam veliki deo drugog festivalskog dana provela kod lekara gde su utvrdili da imam upalu oba uha.

To je, osim nesnosnog bola, naporno i zbog toga što sad slabije čujem, ali čak ni taj nedostatak ne može da pokvari utisak izvanredne izvedbe glumaca francuskog pozorišta Komedi Fransez u predstavi “Hekuba, ne Hekuba”.

Način na koji su oni odigrali svoje uloge, ali i artikulisali replike na savršenom književnom francuskom jeziku, stvarno je melem za uši, čak i one upaljene.

PETAK, 27. septembar

Nešto čemu sam se posebno radovala na Bitefu jeste Teorijska fešta, diskurzivni program festivala koji od prošle godine razvijamo u saradnji sa Anom Vujanović.

Prvo predavanje u okviru ovogodišnje Teorijske fešte održala je Nikita Davan, indijska filozofkinja koja predaje političku teoriju i istoriju na Tehničkom univerzitetu u Drezdenu, a koja nam je pričala o brizi, solidarnosti, empatiji i ulozi umetnosti u borbi protiv društvenih nepravdi.

Nikita je pričala sa toliko entuzijazma, šarma i duhovitosti, da sam odmah po završetku predavanja pomislila kako želim još! Ta želja mi se do kraja dana donekle i ispunila, ne zato što je Nikita održala još jedno predavanje, već zato što sam prisustvovala jednoj drugoj vrsti predavanja koje se takođe, na neki način, bavi politikama brige za drugoga.

Drugim rečima gledala sam “Seksualno vaspitanje II: Borba”, odnosno predavanje-performans slovenačke rediteljke Tjaše Črnigoj, na koji sam vodila i mamu.

Zli jezici će možda reći da je to samo zbog toga što sam bolesna, ali moje intenzivno duvanje nosa tokom predstave zapravo je bilo jer sam je čitavu preplakala istovremeno se smejući do suza.

Dakle, rolerkoster osećanja, ali takvo pozorište i želim.

SUBOTA, 28. septembar

Osim Nikite Davan, u Teorijskoj fešti se ove godine našlo i interaktivno predavanje Marije do Mar.

Iako smo se borili protiv rolerijade, trubača i nekoliko zvučnika sa kojih je treštala pop muzika, rekla bih da smo dosta uživali u takvom početku dana.

Nešto kasnije, još jedno predavanje-performans – “Pravićemo nešto o ratu, rodu i slobodi, zvaće se: Šta bi rekla Čelsi meni?”, dešavalo se u galeriji Podroom, a budući da sam ga već gledala i da je broj mesta ograničen na svega 30, rešila sam da uveče odem u cirkus.

U šatoru u luci predstava Konstrukt zatvorila je 12. Cirkobalkanu.

Mislim da je ovo bio poslednji pravi letnji dan.

Pre ulaska u cirkuski šator počela je da pada kiša i nije prestala celu noć.

NEDELJA, 29. septembar

Nedelju sam, osim dolaska na jutarnji sastanak (i kiflice), preležala u krevetu.

Možda ovo nije baš popularno ili poželjno reći dok ostatak tima radi punom parom, ispraća trupe koje odlaze i dočekuje one koje tek stižu i treba da odigraju predstave, ali ipak imam upalu oba uha, a napolju kiša još uvek ne prestaje da pada.

PONEDELJAK, 30. septembar

Znate već: jutarnji sastanci, presek stanja i kiflice, ali ovog puta i gostovanja na TV-u. Tjaša i ja smo otišle zajedno na TV, a kada smo se vratile u grad, ispred Bitef teatra nas je sačekala egzaltirana publika koja je upravo izašla sa predstave Jasne Žmak.

U pitanju je treće predavanje-performans ovogodišnje selekcije, “This is my truth tell me yours”, u kome Jasna, pored mnogih drugih uzbduljivih, važnih i duhovitih stvari o kojima priča, pominje i Isusa, Konstraktu, Frljića i tinitus, odnosno zujanje u ušima.

Prilazeći teatru mimoišla sam se sa ženom kojoj sam se mahinalno javila.

Delovalo mi je da je odnekud znam, ali u trenutku nisam mogla da se setim odakle, pa sam se za svaki slučaj javila da ne ispadnem nepristojna, da bih onda shvatila da je žena u pitanju kraljica lično – Konstrakta!

Koliko znam i Frljić treba da gleda Jasninu predstavu sutra, jedino se Isus nije najavio, a što se tiče zujanja u ušima, kada sam čula da Jasna ima tinitus već 13 godina, malo mi je lakše pala ova moja upala ušiju jer je, iako bolna i neprijatna, barem prolazna i jedva čekam sutra da pogledam i ja tu predstavu.

UTORAK, 1. oktobar

Pošto je semestar na FDU krenuo već 16. septembra, postoje dani kada moram da preskočim jutarnje sastanke (i kiflice) i držim predavanja.

Utorak je jedan od tih dana.

Nakon što smo završili sa časom, na kom smo takođe pričali o Bitefu i predstavama koje su studenti gledali, odjurila sam u Parobrod gde je bilo otvaranje 25. Bitef polifonije.

Irena me zamolila da govorim na otvaranju i da ispred Bitefa kažem nešto o Polifoniji i njenom značaju za mene lično i za Bitef.

Oni koji me znaju, znaju i da često plačem, koliko zbog tužnih, toliko i zbog lepih stvari (poslednje plakanje, setimo se, bilo je u petak na predstavi).

Tako sam na otvaranju pričala o predstavi “Bela griva” koju sam pre nekoliko godina pravila sa Irenom u Šabačkom pozorištu, a koju smo izvodili na Polifoniji uz propratnu radionicu, ali i tome kako se predstava završava.

Naime, glumica u ulozi majke ždrebeta Bele grive izlazi pred publiku i čita im poslednje stranice knjige u kojima se opisuje kako dečak Folko na leđima svog prijatelja Bele grive uskače u more, a zatim pita decu u publici: „Šta mislite, jesu li preplivali?” i sva deca bi, kao po dogovoru, govorila: „Naravno da jesu!” a ona bi rekla: „To i mi mislimo i verujemo da sada žive u nekom svetu bez gospodara i novca.”

Onda sam se, kao i svaki put po završetku te predstave, rasplakala, ali mislim da je to u redu, 25 godina nije mali jubilej, a takve stvari su uvek sentimentalne.

Ceo današnji dan je bio prilično naporan, jer sam posle predavanja i otvaranja Polifonije, imala još tri programa u planu: dve predstave i susrete sa njihovim autorima, odnosno razgovor o predstavama posle te druge.

Uspela sam da svratim do kancelarije i jedem (kiflice su, dakle, jutarnji užitak, a svakog dana nam u kancelariju stiže i raznovrsni ručak, hvala Milice još jednom!), a onda sam otišla u Bitef teatar da konačno vidim predstavu Jasne Žmak!

Zabavila sam se, baš kao što sam i očekivala, ali sam i dugo mislila o nekim vrlo ozbiljnim stvarima o kojima Jasna priča, a koje su nama, radnicama u kulturi, dobro poznate.

Čim se završila predstava u Bitef teatru, odjurila sam u BDP na slovenačku predstavu “Pukotina”.

Predstava se završila malo pre 11, ali najdužem danu ni tu nije bio kraj.

Pošto Ana nije mogla da moderira razgovor sa autorima večeras, ja sam uskočila.

Žurku posle, koju smo pravili da se trupe čak šest predstava sretnu i vide budući da je retkost da se u istom trenutku tolika količina gostiju zadesi na festivalu, opravdano sam propustila.

Možda i bolje, jer mojim ušima, otkad su upaljene, ne prijaju glasni ambijenti, ali nadam se da je njima bilo zabavno.

SREDA, 2. oktobar

Mladen mi kaže, a rekla bih i po foktama na našem drajvu, da je žurka bila super!

Mali deo mene žali što nije išao, ali veći deo mene je zahvalan što sam se naspavala.

Da nisam, ne znam kako bih izdržala još jedan ceo dan na nogama, van kuće.

Posle dnevnih obaveza, uveče smo otišli u Ciglanu, na uzbudljivu švajcarsko-bolivijsku predstavu “Palmasola – zatvorsko selo”.

Razgovor posle predstave je trajao do ponoći, a Mladen je, osim kao PR, zablistao i kao prevodilac za španski jezik!

Ostaju još dve predstave do zatvaranja festivala, u četvrtak ću videti “Antigonu u Amazonu”, a ono što čekam da vidim uživo još otkad smo najavili selekciju festivala jeste predstava koja zatvara ovogodišnji Bitef – “Trilogija Snaga kučke I poglavlje: Nevesta i Laku noć, Pepeljugo” Karoline Bjanki.

Biće ovo uzbudljiva završnica festivala!

Autorka je dramaturškinja, koselektorka Beogradskog internacionalnog teatarskog festivala – Bitef