Kilometri su samo broj za dirinčenje

Sezonski radnici ove godine stižu iz Kazahstana, Indije pa i Ukrajine, jer kilometri su samo broj za dirinčenje koje život znači. Ubedljivo ih je najviše iz Uzbekistana. Rade za smeštaj, hranu i dnevnicu od 30 evra, a negde su nagrade veće.

Ne jedu puno, samo pirinač, može se nezvanično čuti, ali zbog sitne građe nisu mogli da vuku lubenice pa su raspoređeni na krastavce i paprike, glasio bi raport neke nezvanične Radio Mileve, kakvih već ima na vojvođanskim salašima i imanjima gde treba potegnuti da se svi poslovi obave.

I ne treba da nas čudi informacija da je na imanjima sve više stranih radnika jer taj posao odavno neće da rade naši ljudi, mladi pogotovo, ne samo zbog težine već i zbog uslova i maltretmana koji imaju. O tome se inače toliko polemisalo u protekloj deceniji i tražili bolji uslovi i prijavljivanje radnika na privremeno-povremenim poslovima, ali očigledno bez rezultata.

U fabrici na otvorenom, kakva je poljoprivreda, mora da se uposli stotine ruku da bi se proizvodi brzo uskladištili. Jer na vrućini, vetru, suncu, kiši, sa zemljom i prašinom na rukama i pod noktima moraš bukvalno da se oznojiš za svaki dinar dnevnice. I dok se domaći proizvođači voća i povrća žale da nemaju koga da angažuju, nove radnike prigrlili su među prvima manje firme i gazdinstva jer ne mogu da čekaju u uslovima kada se tržište sezonskih poslova potpuno menja – naši radnici odoše u Nemačku da kao u remek-delu moderne poezije „Studije o karfiolu“ Ota Tolnaija i njegovoj noveli „Brilijant“ idu da „špargluju“.

I da poput pesnika i njegove žene osamdesetih godina u blizini Hajdelberga maštaju o boljem životu a dožive da ih gazda nadgleda, budi u četiri ujutru i tera u potopljena polja gde u gorkom znoju beru šparglu, karfiol i kelj, teške i slabo plaćene poslove koje Nemci neće da rade ni za sto evra dnevno.