Foto: EPA/YUN YUEKineski odnos prema strancima, čak i kada nije u pitanju međudržavni odnos, umnogome je određen nizom događaja u 19. i 20. veku koji su u kolektivnoj svesti poznati kao „vek poniženja“.
Taj mučan period započet je 1842. godine Sporazumom iz Nankinga kada je Kina bila primorana ne samo da nastavi sa tolerisanjem trgovine opijuma u režiji Velike Britanije, već i da poveća trgovinu, kompenzuje britanske trgovce za prethodno uništen opijum i da preda Hong Kong.
Kada Nankinški sporazum nije više donosio zadovoljavajuće rezultate, 1856. izbio je Drugi opijumski rat koji je rezultovao novim porazom.
Ne samo da su Kinezi predali nove teritorije u okolini Hong Konga, već su morali evropskim kolonistima da ustupe i luke u Tjenđinu i Šangaju. Rusija, kao deo pobedničke alijanse, od Kine je 1958. preuzela Amursku oblast.
Drugi opijumski rat se delom vodio istovremeno sa jednim od najkrvavijih ratova koje je svet ikada video, pod nazivom Tajpinški ustanak.
Odneo je između 20 i 30 miliona života. Vladajuća dinastija dobijala je pomoć Velike Britanije i Francuske, dok su na drugoj strani bili oponenti vladajuće mandžurske dinastije koji su težili moralnoj i političkoj promeni kineskog društva. Vlast, pomognuta strancima, odnela je pobedu 1864. godine.
Većinska etnička grupa (i tada i sada), Han Kinezi, organizovala je krajem 19. veka ustanak protiv stranaca. U istoriji, pobuna je poznata i kao ,,Ustanak boksera“. Rušene su i paljene crkve, ambasade, strani državljani su nasumično ubijani. Veliki savez, u kojem su bili i Rusija i Britanija, Francuska i Nemačka, Austro-Ugarska i Japan, odneo je pobedu, a ustanak je jezivo ugušen. Rusija je okupirala Mandžuriju. Japan je postao dominantna okupaciona sila.
Američka armija marširala je Tjenanmenom. Ubijeno je više od sto hiljada kineskih civila. Masakri su bili nebrojeni. Ono što se počelo brojati jesu dani dinastije Ćing. Samo deset godina kasnije, 1911, dinastija je pala i osnovana je prva kineska republika na čelu sa Sun Jat Senom koji je zapamćen kao „Otac domovine“.
Srbija poslednjih dvanaest godina prolazi kroz periode konstantnih poraza i ponižavajućih sporazuma. Mislim da je kap koja je prelila čašu potpisivanje Memoranduma o kritičnim sirovinama. Strani državnik, koji predstavlja zemlju koja ima tri puta više litijuma od Srbije, govori (u Srbiji!) da je dobio garancije od „Rio Tinta“ (strane firme) da štete u Srbiji „neće biti svuda“, dok mu, naravno, na pamet ne pada da to isto radi u svojoj zemlji. I to srpski predsednik gleda i sluša sa osmehom!
Činjenicu da je Jadar ulaznica za potpuno prekopavanje naše zemlje! Istog stranog državnika je pre nekoliko meseci, prilikom sletanja u jedan grad kineske unutrašnjosti, na aerodromu dočekao zamenik gradonačenika. Dok je naš predsednik čekao da ovaj sa pratnjom krene sa aerodroma, nervozno se pitajući da li mu neko može objasniti šta čekaju. Ne ponižava on sebe, već čitav narod i zemlju koju predstavlja.
Govorivši o briselskom, vašingtonskom ili ohridskom sporazumu, kojima je Kosovo dobilo sve atribute državnosti, pa skoro i da ne moramo da ga priznamo kao nezavisnu državu, Otvorenom Balkanu, SOFA, IPAP, NSPO sporazumima, koji su skrojeni na način da praktično i ne moramo biti formalno deo NATO, jer praktično već jesmo, dezorijentisanoj spoljnopolitičkoj orijentaciji, katastrofalnim subvencijama stranim kompanijama i nebrigom za uslove pod kojima ljudi rade tamo, prostačkim ignorisanjem i ismevanjem najvećih stručnjaka koje ova zemlja ima, kao i potcenjivanjem većine naroda, naša zemlja je lošim vođstvom postala predmet podsmeha u Evropi i šire.
Vlast koja pristaje uz strance na štetu sopstvenog naroda nema nikakvu pozitivnu budućnost, niti mi sa njom. A EU koja se krajnje problematično odnosi prema ljudskoj i ekološkoj ceni iskopavanja litijuma u jednoj od svojih potencijalnih budućih članica, koja zbog litijuma podržava najgori režim u skorašnjoj evropskoj istoriji, dok sve vreme u prvi plan ističe Zelenu agendu (!), naprosto nije više organizacija koja može služiti kao pozitivan orijentir.
Ovo su već decenije poniženja. Da li će ovo biti poslednja, na narodu je da odluči. Imamo istorijsku priliku za to.
Autor je sociolog
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
