Klauzeviceva doktrina više ne važi

Uspeh ne zavisi od uništenja neprijatelja, već od nadmudrivanja protivnika. Drugim rečima, to je lišavanje protivnika široke popularnosti kod naroda, i njegovo pridobijanje za sebe. Nadmetanje se ne odigrava na bojnom polju već u kompleksnom građanskom okruženju među ljudima. Takođe, to nije prvenstveno vojni konflikt. U slučaju kontrarevolucionarnog ratovanja, prema rečima Dejvida Galule, „20 odsto vojske i 80 odsto politike formula je koja nam otkriva istinu“.

Rat je, velikim delom, rat ideja, najvećim delom bitka za percepciju, a ključno bojno polje je u umu – u umovima domaćeg stanovništva, kao i u umovima regionalnih i svetskih zvaničnika. Veliki deo ove ideološke borbe sprovodi se u virtuelnom svetu sajberprostora. Vreme je ključni resurs u kome će naši protivnici nekada imati bolji pristup od nas samih. Način na koji se vodi rat u velikoj meri će imati ključnu važnost za kvalitet i trajnost eventualno dogovorenog mira. Operacije su ranije mogle jasno da se razgraniče – borbene misije, mirovne misije, nametanje mira, kontrarevolucionarna dejstva, humanitarne operacije, ali više nije tako. Sada se ta podela susreće sa realnošću ratova sa protivpobunjeničkim primesama koje podrazumevaju raznovrsne operacije koje se ne mogu lako razgraničiti. To zbunjuje kako one koji postavljaju doktrine tako i same ratnike. Generalizacija ovakvih operacija nije jednostavna, i to ne zbog toga što je svaka posebna za sebe, već zbog toga što mnogi koji su ih iskusili mogu da se slože da postoje njihove osnovne četiri karakteristike: kompleksnost, neodređenost, neizvesnost i nestalnost, kao i činjenica da se sve četiri nameću kao „nezgodni problemi“ – problemi kojima je nemoguće ući u trag i koji su međuzavisni; rešenje jednog dela problema može stvoriti probleme na drugom mestu, ili učiniti čitav problem još težim.

Kulturološki izazovi

Kao dodatak raznolikosti i širokom opsegu kompetencije i razumevanja, operacije poput protivpobunjeničkih zahtevaju od vojnih profesionalaca drugačiji način razumevanja trenutka od onoga kakav podrazumeva moderno ratovanje. Moderni ratnici se obučavaju da stvari posmatraju na određen način: konačni željeni cilj je vojni; operativni uspesi se postižu upotrebom ubojitog oružja koje zapravo jeste pitanje ciljanja i fizičkih manevara. Efekti koji se postižu fizički su, a krajnja sredstva jesu uništavanje svih meta dok i poslednja ne nestane; tehnologija će razvejati ili makar probiti „neprobojnu maglu rata“; ako se stvore pravi uslovi i ima dovoljno resursa, sve bitke se mogu brzo dobiti; svet je podeljen na „neprijateljske snage“ i „prijateljske snage“, a operativna slika može se posmatrati jasno: crno-belo.

Kultura i mentalni sklop koji se zahteva od ratnika postmodernih ratova (poput protivpobunjeničke borbe) mogu da variraju, i to u smislu da zahtevaju da najbitniji konačni cilj nije vojni, već politički. Svakako, problem s pobunjenicima je prvenstveno politički, ideološki i administrativan, a tek posle vojni; operativni uspeh se ne ostvaruje primarno preko primene ubojitog oružja i ciljanja; psihološko nadmudrivanje protivnika mnogo je značajnije od fizičkog nadmudrivanja. Prema rečima Lorensa Fridmana: „Fizička superiornost u neregularnom ratu od male je koristi ukoliko se ne može prevesti u prednost na polju informacija.“ Tvrdnje da će tehnologija razvejati maglu rata dolaze od tehnofila, koji malo razumeju ratovanje (i, naravno, od onih koji daju ogromne sume novca da se tako nešto izgovori). Dovoljan broj resursa ne vodi nužno do uspeha vojnog pohoda, a slika brze i odlučne pobede gotovo uvek nije ništa drugo do iluzija. Svakako, ratovi protiv pobunjenika jesu dugotrajni, a neki se jednostavno ne mogu dobiti i nikada ne treba pokušavati da se pokrenu. Nekada se učesnici rata ne mogu manihejski podeliti na neprijateljske i prijateljske snage, niti je slika crno-bela, već je u najvećem delu siva.

Čak se i sam pristup u rešavanju problema razlikuje. U konvencionalnom ratovanju doktrinirani pristup je suštinski kartezijanski ili redukcionistički. Prvi korak u rešavanju problema jeste da se on svede na minimum i da se, što je pre moguće, identifikuju rešenja koja funkcionišu. Veliki broj oruđa – formula, sadržaja, normi – razvio se kako bi pomogao u procesu. Sredstva koja se češće koriste jesu brza i efikasna. Dobro poznato geslo je „nemoj samo da sediš, uradi nešto“. Borba protiv pobunjenika, s druge strane, ima karakteristike „nezgodnih problema“ i ne beži pred redukcionističkim, powerpoint umovima. Prvi važan korak je da se izdvoji vreme kako bi se sagledala priroda problema, a pokušavanje razvijanja normi, standarda i pravila znači nerazumevanje prirode problema. Postizanje brzog efekta može da bude ne samo neprimereno već i kontraproduktivno, a ponekad je bolji savet – „ne radi ništa, samo sedi mirno“.

Pošto svi kulturološki izazovi zahtevaju od konvencionalnih ratnika da zaborave na stare već naučene taktike, možda vredi prisetiti se stava Bazila Lidela Harta da je „jedina teža stvar od prihvatanja nove ideje zaboravljanje stare“. Isto kao modernistički i postmodernistički umetnici 20. veka, pojedini protagonisti modernog ratovanja gaje netrpeljivost prema postmodernim ratnicima i imaju želju da dokažu da je njihov stil superioran, pri tom pokazujući nevoljnost za promene.

Ratnički etos

Jedan od bitnih aspekata ovog drugačijeg sklopa razmišljanja ili kulture koja se traži od vojnih profesionalaca vezan je uz njihov ratnički etos – termin koji daje i sekundarno značenje reči „ratnik“, a to je „osoba koja se ističe u borbama… figurativno, hrabra ili agresivna osoba“, ili kao što savremeni istoričari definišu „osoba sa sklonošću za borbu“.

Da bi vojska bila efikasna u borbi, potrebno j e da njeni pripadnici imaju svest o tome da su ratnici borci. I vojska kao celina mora biti nadahnuta ovim karakterističkim duhom, ili etosom ratnika koji se bori: da se približi neprijatelju i da ga ubije. Iz toga se vidi da je jak etos ratnika dragocenost.

Da bi bili efikasni u svojoj borbi protiv pobunjenika i u operacijama stabilizacije, pripadnici oružanih snaga ne smeju na sebe da gledaju samo kao na ratnike. U suprotnom, najverovatnije će pribeći ratničkom etosu, pristupu i metodama i praktikovati „tešku moć“ (kinetička rešenja), onda kada bi trebalo da primenjuju lakšu silu kako bi Maks But rekao „vođenje malih ratova metodama velikih ratova“. Kao što stara izreka kaže „ako u kutiji za alat imaš samo čekić, svi problemi počinju da liče na eksere“. Da bi bila efikasna i u borbi i u zaustavljanju pobunjenika, vojska mora da ima dovoljno ratničkog etosa, ali ne previše, jer se ne može prilagoditi – ratnički etos u tom slučaju postaje prepreka uspešnosti operacija. Kombinovanje ove dve kulture može da bude izrazito problematično.

Neverovatno je teško za vojsku da bude zaista dobra, kako u borbi tako i u zaustavljanju pobunjenika. Primeri ove dileme su vojske Rusije i Izraela, dve veoma razvijene ratničke mašinerije sa etosom koji je toliko jak da im je bilo vrlo teško da se prilagode zahtevima koje postavlja borba protiv pobunjenika. S druge strane, ovog novčića nalaze se one oružane snage koje su zamenile ratovanje s mirovnim operacijama, kao prvenstvenim zadatkom. Za takve snage ovaj zadatak nekada zna da bude toliko težak da bi one poželele da povrate onaj ratnički etos koji im je potreban za borbene operacije.

Mekana sila

Borba protiv pobunjenika poseduje svojstva koja nisu karakteristična za čist ratnički etos: kompleksnost, neodređenost i neizvesnost; čitav koncept „mekane sile“; političku umešanost; zatim medijsko posmatranje; nepravične stege pravila angažovanja vojnih snaga koje mogu da dovedu u pitanje upotrebu ključne stvari – vatrenog oružja. Ovo takođe zahteva od ratnika da poseduju neke atribute koji nisu pre svega ratnički, kao što su emocionalna inteligencija, umerenost, empatija prema protivničkoj strani, tolerancija, strpljenje, suptilnost i politička spretnost, sve su to atributi koji pojedinim ratnicima deluju kao da unižavaju ratnički etos na kom se zasniva pobeda u borbi. Ratnicima to može da bude prilično neugodna uloga i mogu se protiviti promeni kulture ratovanja. Takvi će se složiti s tekstom koji je Ralf Piters napisao za časopis vojske SAD Parametri:

„Posao vojnika je da ubije neprijatelja. Sve ostalo, koliko god se činilo bitnim u trenutku, sekundarno je… Teorije ne dobijaju ratove. Dobro obučeni, dobro vođeni i dobro opremljeni vojnici dobijaju ratove. A to postižu efikasnim ubijanjem… Ne postoji zamena za prolivanje neprijateljske krvi.“

Oni koji podržavaju ovakvu ideju ponekad citiraju i Klauzevica: „Dobronamerni ljudi veruju da je moguće dobiti rat ili razoružati protivnika bez prolivanja krvi, i oni verovatno mogu da zamisle kako je to istinski cilj ratovanja. Koliko god to prijatno zvučalo, to je zabluda koja mora da se razotkrije. Ukoliko jedna strana koristi silu bez kajanja zbog krvoprolića koje izaziva, a druga se suzdržava od toga, prva će biti u prednosti.“ To bi možda i bila ispravna ocena u Klauzevicevo vreme, ili u borbi protiv pobunjenika koju vode liberalne demokratije u 21. veku, jednostavno nije tačno da „ukoliko jedna strana koristi silu bez kajanja zbog krvoprolića koje izaziva, a druga se suzdržava od toga, prva će biti u prednosti“. Pod takvim okolnostima, razoružavanje ili pobeđivanje neprijatelja bez krvoprolića nije stvar „dobronamernosti“, već lukavosti.

Autor je direktor Agencije za odbranu Velike Britanije

Integralna verzija teksta objavljena je u časopisu Evroatlantska revija broj 10/2009.