Klečanje i Šljivančanin

Nažalost, posle skoro 30 godina, Boris Milošević je jedini politički predstavnik Srba koji učestvuje u koloni sećanja na brutalnu agresiju JNA koja se okončala masakrom Vukovarčana na poljoprivrednom dobru Ovčara.

Iz Srbije još uvek nema iskrenog izvinjenja, odnosno priznanja za učinjen zločin u susednoj državi.

Naprotiv, osuđeni za ratni zločin na Ovčari, komandanti čije su jedinice počinile zločin nad civilima i nad pacijentima Vukovarske bolnice, danas su heroji Vučićevog režima, koji svakodnevno defiluju po sramotnim pričaonicama režimskih televizija.

Takvo trovanje javnog mnjenja čitavu Srbiju identifikuje sa zločinom čije razmere prevazilaze naš region.

Jasno je da protagonisti ratne politike iz 1990-ih godina, predstavnici Miloševićeve i Šešeljeve partije, koji su danas na vlasti, žele da čitavu Srbiju izjednače sa sobom i svojom nakaznom politikom zločina.

Negiranje, poricanje ili čak slavljenje zločina i osuđenih zločinaca neminovno vodi u ponavljanje zlodela.

Građanski demokratski forum (GDF) je odlučno na strani součavanja sa počinjenim zločinima u ime Srbije i srpskog naroda kako bi se skinula kolektivna stigma, jer nema zločinačkih naroda, već samo zločinačkih idelogija i politika.

Sudeći po odnosu prema zločinima počinjenim tokom ratova 1990-ih, opravdana je bojazan da Vučić i njegovi preimenovani radikali niti su se suštinski promenili, niti su spremni da odustanu od svoje nacionalističke politike koja izaziva nove nestabilnosti i nesreće u regionu.

Takođe, GDF pozdravlja iskreni akt žaljenja koji je Vučićev izaslanik Veran Matić pokazao u Vukovaru.

Ali podsećam da bi klečanje moralo biti vrhunac jedne politike istinskog suočavanja za vlastitim zlodelima.

A ovde to nije slučaj.

Dok se kod kuće slavi i promoviše Veselin Šljivančanin kao funcioner SNS-a, čime se rehabilituje ideologija i politika koja je dovela do vukovarske tragedije, istovremeno Veran Matić kao izaslanik šefa države kleči ispred spomenika žrtvama.

Neiskrena, dvolična i licemerna politika populističkog režima Aleksandra Vučića ne može i neće dovesti do istinskog napretka u regionalnim odnosima i do sagledavanja svih zala ratne politike iz 1990-ih godina.

Najzad, opoziciona alternativa bi morala udarati u temelje takve politike, a ne kritiku svoditi samo na koruptivno-tehnokratske mehanizme režime.

Od zapadnih demokratija građanska Srbija s pravom očekuje da se pitanje ljudskih prava, suočavanja sa zločinačkom prošlošću i Vučićeva politika koja je generator nestabilnosti u regionu nađe u izveštajima u kojima se ocenjuje žalosno stanje u današnjoj Srbiji okovanoj naprednjačkom svevlašću.

Autor je predsednik Građanskog demokratskog foruma