Klimanje potpornog stuba

Dimitrije Boarov Sukob u vrhu Demokratske stranke oko mandatara nove vlade pokazao je da je ona prognoza da ćemo sada za naredne četiri godine dobiti toliko stabilnu vladu „da je ni NATO neće moći oboriti“ – bila preuranjena.
Taj sukob, makar koliko brzo bio presečen (to pisac ovih redova, u trenutku dok piše, još ne zna), verovatno će se produbljavati, jer neće biti da se on otvorio samo zato što ta stranka „ima izuzetno kvalitetne ljude koji su u ovom trentuku u opciji za predsednika vlade“ i što je „jedna od dobrih stvari koje su dobre u DS-u da smo pre svega ljudi koji imaju odgovornost za datu reč i znaju da na dobar način kvalifikuju sve ono što su dobre stvari i dobre osobine ljudi koji treba da budu na visokim državnim funkcijama“ (nadamo se da se Oliver Dulić, koji je, u utorak, u hipu, novinarima plasirao ove infantilije, već danas stidi ove izjave, koja kao da je prepisana iz nekog od najgorih PR udžbenika političkog praznoslovlja, u poglavlju pod naslovom „Hvalte me usta ili ću vas poderati“). Elem, kao i svaki unutarstranački sukob koji se ne može sakriti od javnosti – i ovaj je sigurno ozbiljnije naravi. Čak se može pretpostaviti da ni teza da se zapravo vodi bitka oko toga ko će kontrolisati premijera, predsednik stranke ili Predsedništvo stranke, ne objašnjava dovoljno dubinu spora oko ovog i drugih kadrovskih pitanja.
Dakle, taman kada je izgledalo da sve ide po logičnom planu i da se sklapa vlada kojoj će ton davati jedna stranka koja je doista na centru političke scene u Srbiji (neki smatraju levo od centra, dok je drugi vide nešto desnije), sam potporni stub buduće vlade je izgleda napukao – valjda pod unutrašnjim napetostima i spoljnim teretom koalicije, koja je ispala skuplja nego što su to površni posmatrači očekivali. To nije dobro za novu vladu i njen start – dakle za razdoblje uigravanja novog tima, kada najjači treba da nametnu volju koalicionim partnerima, pokrenu najteže poslove i otvore najtugaljivija strateška pitanja.
Druga nepovoljna okolnost za proevropsku „vladu levog centra“, koja je iskrsla još pre njenog sklapanja, nalazi se u tome što su vođi velike opozicione Srpske radikalne stranke, očigledno duboko razočarani što im je ponovo izmakla vlast u Srbiji, već na konstitutivnoj sednici nove Narodne skupštine Srbije pokazali da se ne stide ni fizičkog ometanja rada parlamenta. Na ovoj „pokaznoj vežbi“ gimnastičke stranke, istina, nismo videli ništa što već nije viđeno, ali njen smisao je ovoga puta dalekosežniji – da se istakne da radikali imaju načina da izvanredno uspore donošenje onog ogromnog paketa zakona i odluka koje je neophodno usvojiti u parlamentu u okviru sprovođenja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom i na liniji eventualne kandidacije za članstvo u EU. Ako su se radikali doista opredelili za „permanentnu opstrukciju“ u Narodnoj skupštini, onda to znači da su se oni odlučili za rušenje svih institucija u Srbiji. To je debeo izazov, na koji nije moguće ne odgovoriti. S tim izazovom, naime, nemoguće je napraviti kompromis, jer to je poziv na „konačni obračun“.
Ako se proevropska vlada ipak uskoro sklopi, a nema razloga da se s njom okleva, ona će prvo morati da izgradi novu koncepciju ubrzane privatizacije javnog sektora, kako bi namirila jedan od ključnih zahteva Dačićeve koalicije – povećanje penzija i socijalnih davanja. Drugog puta za prikupljanje ovih para praktično nema, jer bi povećanje poreskih i carinskih opterećenja bilo suprotno čitavoj politici homogenizacije našeg tržišta sa tržištem Evrope.
Na liniji tog koalicionog zahteva je i hitna prodaja Naftne industrije Srbije u okviru famoznog energetskog aranžmana sa Rusijom – ali sa radikalnom promenom korisnika te transakcije (koju bi, uzgred, nekako trebalo „popraviti“). Ako se nastavi sa olakim usvajanjem skupih „socijalnih programa“ u korist zaposlenih u tim sistemima (koji bi u NIS-u i EPS-u bili teški blizu milijardu evra) i ako se ubrza stranačko „čerupanje“ imovine ovih javnih korporacija, pod izgovorom da će to sutra ionako već biti „tuđe“ – teško da će šta ostati penzionerima, a pogotovo onim milionima građana koji su se upisali za „besplatne akcije“ od 1000 evra.