Klimavi stubovi nacionalnog ponosa

Reč je o osetljivim društvenim organizmima koji neminovno trpe kada je društvo u krizi. Nije zato čudo što je ugled ovih simbola nacionalnog ponosa i časti nemilosrdno narušavan i krnjen tokom poslednjih tridesetak godina.

Pripadnici VS su krajem prošlog veka (1991-95) ugrozili slavnu tradiciju svojih predaka ne samo retrogradnom ideologijom, katastrofalnom strategijom i, sledstveno, taktičkom konfuzijom (manevrisanje po tipu „napred-stani-nazad“, „udri jer mi se može“), već pre svega kršenjem zakona i običaja ratovanja, uključujući surovo planirano i sprovedeno žrtvovanje sopstvenih vojnika.

Doduše, za promenu je usledila demonstracija vojne veštine na KiM tokom NATO bombardovanja (na stranu okolnosti koje su dovele do te nesreće), uz relativno uspešno čuvanje ljudstva i opreme. Ipak je belodano da su u vođenje vojnih poslova nedozvoljeno umešani političari, za šta je eklantan primer afera helikopter, kada su linije komandovanja i odlučivanja zaobilazile za to jedino nadležne generale. Oni su se tada dodatno ponizili bacanjem krivice sa svoje skrajnutosti na „pijanog pilota“

SPC i narod su vekovima delili istu sudbinu, ali ih je tranzicija uputila u različitim smerovima – jedne džipovima u raskoš, a druge u bedu i emigraciju. Mada je razumljivo što i visoko sveštenstvo pogađaju ovozemaljske slabosti, duboko je razočaravajuće odsustvo hrabrosti crkvenog vrha (da ne pominjemo hrišćanski moral i strah od Svevišnjeg) da sankcioniše bar najeklantantnije primere raspusnosti, recimo seksualnio zlostavljanje adolescenata. U tom nečasnom poslu dodatno se brukao i naš već dobrano korumpirani sudski sistem.

Rečit primer gubitka orijentacije predstavlja i pretvaranje 800-godišnjice SPC u kičerski pokušaj kanonizacije živog čoveka, uz utehu da se većina arhijereja ipak postidela tog čina.

Strmoglav CZ možda nije počeo, ali je postao očigledan kada je klub preuzeo najmljeni ubica evropskog ranga. Predstavljao se kao poslastičar, organizovao je pljačkaške pohode zapadno od linije Bosut-Drina, a navijače je terao da tamo ginu. U sportskom i takmičarskom pogledu klub je tonuo sve više, a vremenom se na njegovom čelu formirala političarsko-kriminogena simbioza.

Predsednik države je objasnio da je država nemoćna protiv tog zla, a ono mu se za to pasivno saučesništvo galantno revanširalo okretanjem agresije navijača sa političkog vrha na međusobne obračune, izazvane borbom za prevlast na tržištu droge i za druge nelegalne aktivnosti.

Tako dolazimo do nauke i obrazovanja, koje ovaj režim, u okviru svog prezira prema svim ustaljenim vrednosnim normama, posebno doživljava kao prirodne neprijatelje. Vlast očekuje poslušnost od SANU i UB, jer bahato smatra da ih svojom milošću finansijski održava u životu. Pamtimo kako je taj strah imao efekta (valjda po analogiji „kada su mogli Crveni Kmeri, mogu i ovi“), pa je čuveni akademik, koji je kao adolescent bio jedan od simbola otpora Austrougarskoj, 70-ak godina kasnije strahovao da će zbog Memoranduma SANU umreti od gladi.

U tom interesnom, pre nego vrednosnom okviru treba razumeti i okolnost da najveću grupu članova SANU koja se javno politički deklarisala predstavljaju potpisnici podrške SNS-u. Lukrativni razlozi se sami nameću kao logično objašnjenje, jer je teško zamislivo da se obrazovani ljudi, makar bili i „fah idioti“, iskreno protive vladavini prava, slobodi štampe, nezavisnosti (čak i samom postojanju) institucija sistema i ostalim vrednostima koje čine civilizovano društvo.

Jedan od potpisnika, bivši potpredsednik SANU, otišao je korak dalje (i dublje) pristajanjem da bude predsednik Saveta inkubatora politički podobnih kadrova, poznatog kao „Megatrend“. Omanuo je pokušaj da se time da legitimitet ovoj šund ustanovi i njenom prevarama sklonom rektoru, ali je dodatno narušen ugled SANU.

Predsednik SANU je još u svom prvom mandatu stavio do znanja da se ustanova kojoj je na čelu neće baviti dnevnopolitičkim banalnostima, ali i da se sastoji od individualaca koji ne moraju da budu jednoglasni čak ni kada se radi o vitalnim nacionalnim interesima. Istovremeno je hrabro iznosio svoj lični stav o najdelikatnijim pitanjima, uključujući sudbinu KiM.

Kao vrhunski intelektualac, činio je to raskošnim rečnikom, nedvosmislenim, ali dovoljno komplikovanim da su se režimski „analitičari“ često ustezali da komentarišu poruke čije im značenje izmiče. Podjednako ubojit, ali eksplicitniji je akademik Dušan Teodorović, a pojedine odluke Akademijinih organa, pomenimo protivljenje vandalskom skrnavljenju Kalemegdanske tvrđave izgradnjom gondole, ukazuju na SANU kao na potencijalnog duhovnog nosioca borbe za demokratizaciju i normalizaciju Srbije.

UB je u mirnodopsko vreme na najniže grane bačen 1998. godine, kada mu je ukinuta autonomija. Kako se podseća na inspirativnim tribinama četvrtkom „Nije filozofski ćutati“, ta sramna odluka, pretočena u zakon, potekla je od istih političkih snaga koje su i danas na vlasti (uz razumljivo biološko osipanje).

Ovi silnici podjednako loše razumeju pojam akademskih sloboda kao i pre dve decenije, pa pobunjene studente, makar bili i politički izmanipulisani, ne doživljavaju kao subjekt sukoba u okviru univerzitetske zajednice, koji se na tom nivou i rešava, kao u porodici. Umesto toga, oni na „neprijatelja“ šalju odred zvezdarskih batinaša, zajedno sa pratećom ženskom četom, upadajući u Rektorat i time flagrantno kršeći autonomiju UB.

Rektorka se, uz pomoć profesora D. Sinanija (njegov trud zaslužuje svako poštovanje) smireno i dostojanstveno nosila sa povremeno dramatičnom situacijom i prevela ju je u proceduralno legalne tokove. Postalo je jasno da će plagijat jednog političkog velikodostojnika kad-tad biti sankcionisan. Ako se nedovoljnim (!?) pokaže sedam odsto teksta prepisanog od našeg uglednog ekonomiste Boška Mijatovića, tu je šestostruko veći obim materijala ukradenog od grupe stranih autora.

Moglo bi se zaključiti da su se u moralno kritičnom društvenom trenutku predsednik SANU Vladimir Kostić i rektorka UB Ivanka Popović našli na čelu dve institucije u koje se polažu velike nade.

Na njima dvoma počiva istorijska odgovornost pa, uprkos otporima na koje nailaze u sopstvenim sredinama i, naročito, van njih, svi su izgledi da će svojom stamenom čestitošću odoleti pritiscima i postati vesnici novog, boljeg i pravednijeg doba. Oni su stali na crtu, a koliko će uspeti zavisi od podrške svih nas, svesnih da vlast koja proganja svoju inteligenciju ne može narodu da donese ništa dobro, osim kratkotrajnog demagogijom podgrevanog ushićenja i, potom, neprebolnog otrežnjenja.

Autor je predsednik Etičkog komiteta Srpskog lekarskog društva