Foto: Z. S. M.Postoje dva puta u političkom delovanju, a izbor između dve alternative zavisi od esencijalne motivacije političara/političarke za taj poduhvat. Prvi je put označen ličnom političkom ambicijom i građenjem karijere koja se oslanja na prisustvo u „institucijama sistema“, nevezano za to da li takvo bivstvovanje predstavlja opoziciono delovanje ili se ostvaruje sa pozicija vlasti.
Pristup podrazumeva izlazak na svake izbore, jer to jeste prilika za ulazak u institucije, a ujedno i izvor finansiranja stranke, ili, kako se to moderno kaže u Srbiji – prilika za „izgradnju infrastrukture stranke“.
I ništa tu ne bi bilo sporno da ne živite u Srbiji i da izbori ne podrazumevaju (nužno!) neprincipijelno dogovaranje sa Aleksandrom Vučićem i njegovim mafijaškim režimom oko uslova za izbore i to u toku izborne kampanje. Takođe, ukoliko slabašna opozicija koristi izbore da bi napravila odbore tamo gde ih nije imala, to nosi brojne pogrešne ishode.
Mogućnost da se pojedinci nađu, ni krivi ni dužni, na nekoj izbornoj listi u nekom mestu, a da pojma nemaju o tome šta je politika stranke u koju su ušli, niti o tome da li se osobeni svetonazor poklapa sa ideološkim spektrom partije, jeste beskrajno loša stvar. To je slučaj u kom se okupljaju ljudi zarad lične dobiti i funkcija, a ne oko specifičnih politika, da ne pominjem i nepresušnu mogućnost da dobijete tzv. ubačene elemente, a svakako užasno šarenilo ideologija i ličnih sposobnosti.
U današnjoj Srbiji, ovakvo stranačko delovanje je uobičajeno i dešavalo se pre decembarskih izbora, pri čemu nije loše samo za partije, već je, pre svega, razorno za kvalitet političkog života i učesnika u njemu. A ako imate loš kvalitet i motive u delatnosti koja je ključna za budućnost društva i države, možemo pretpostaviti i veoma loš ishod.
Stranka Zajedno rukovodila se alternativnim pristupom u prilikama decembarskih i junskih izbora. Na prvim je učestvovala samo u lokalnim sredinama gde je već imala osnovane partijske odbore.
Parlamentarna lista koalicije Srbija protiv nasilja osnovana je uz velike poteškoće i tenzije oko broja i rasporeda ljudi iz različitih stranaka, a konačni ishod značajno je omogućen činjenicom da smo prepustili svoja sigurno prolazna mesta drugim partnerima. Bilo nam je važno ostvarivanje želje građana da opoziciju vidi okupljenu u zajedništvu. Svako je razumeo da je zajedništvo bilo nužno, ne samo za podizanje nade u pobedu nad mafijaškim režimom, već i povećavanje šanse da tu pobedu ostvarimo. Javni interes smo stavili iznad partijskih i ličnih.
Junske izbore smo propustili. Smatrali smo da u organizaciji Aleksandra Vučića, a sa decembarskim iskustvom neverovatne krađe glasova, izbori to zapravo nisu. Verovali smo da ulazak u takav proces nije ništa drugo do izdaja građana, stavljanje naših sugrađana u situaciju neizbežnog poraza i torture i, najvažnije, ubijanje tračka nade da je promena kroz takvu krađu uopšte moguća. Da li bismo osvojili poneko odborničko mesto u opštinskim skupštinama? Sigurno je da bi.
Da li to predstavlja saučestvovanje u nakaradnom, lopovskom sistemu, tj. legitimizaciju i odobravanje iluzije sistema? Sigurno je da – da! Da li je to izdaja naroda? Verujemo da jeste.
Posledica ovih teških odluka bila je raspuštanje naših odbora i povereništava koji su odlučili da na lokalne izbore izađu, uprkos većinskoj odluci stranke. Neki od članova su prešli u PSG. Odluka o raspuštanju nije bila laka, ali bila je neizbežna jer je zadirala u samu suštinu principa za koje se zalažemo.
Borba mora biti uz građane, sa građanima, a ne za partiju. Verujemo u borbu za izborne uslove i to ne zato što mislimo da bi autoritarni vladar na njih pristao, već zato što je to snaga kolektivne mobilizacije ljudi i širenja zajedničkog fronta. Ne vidim nasušniju potrebu građana Srbije od buđenja nade i prilike za otpor. Junski izbori bili su, to je sasvim jasno, prilika za pasivizaciju i povećanje svakovrsne apatije.
Ova priča o stranci Zajedno, političkim idealistima, kako nas već nazivaju, podstaknuta je zluradim tvrdnjama nekih političkih aktera i novinara da su naši postupci označili umiranje ove partije.
Put koji smo odabrali je težak, ali je, ubeđeni smo, jedini ispravan. Suprotna strategija, orijentisana ka stranačkom profitiranju, svakako jeste isplativa na kratke staze, ali je prilično beskorisna za građane Srbije. Politička teorija može govoriti da će se iz kvantiteta takvog klijentelističkog pristupa izroditi nekakav kvalitet, ali se u turbulentnim periodima vreme zgušnjava i ne ostavlja prostor za prosejavanje „žita od kukolja“.
Gubitak poverenja građana u političke motive takvih stranaka je neminovan i nadasve štetan za pokretanje širokog društvenog fronta u borbi protiv autoritarnog režima.
Stranka Zajedno nije nestala. Nismo stavili ključ u bravu. Naprotiv! Osnivamo nove odbore i povereništva. U politici je važna emocija, a najsnažnija jeste žudnja za istinom i pravdom. To pokreće pobunu i zajedništvo. Konačno, to nagoni ljude da nam se sada priključuju.
Autorka je profesorka univerziteta, kopredsednica stranke Zajedno
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
