Klozeti pre i posle korone

Ovoga puta je rableovski izneo na videlo priču o klozetima koju ja ćutim već 80 godina.

Doduše, izabrao je vreme korone kad se ta priča zaoštrila i pokazala mnogo jasnije svoje ružno lice, naše naravi, našu kulturu, pa, ako baš hoćete, i nivo naše civilizacije.

U jurnjavi za mestom na kome bi se olakšao neki nesretnik, koga potreba zadesi u gradu, gde je sve zatvoreno, a javnih WC-a nema, Božidar je zavirio u sve ćoškove ove zapuštene zemlje i potvrdio na sebi svojstven način moje proverene podatke o četiri hiljade divljih deponija, 800 hiljada hektara parloga i oko 3,5 miliona septičkih jama.

I ponovo me podsetio na njegovu briljantnu pesmu „Kiselo drvo jede Srbiju“, ispod koga uvek ima mesta za olakšanje napretek i to u svim gradovima Srbije.

Znam da znate, Božidare, da to nažalost nije počelo sa koronom.

Rodio sam se u nesrećno vreme masovnog streljanja u Kraljevu 1941, pa su moji, noseći me na leđima, saznavši slučajno šta će biti, pobegli dan ranije u obližnje selo, odakle je bio moj otac.

Priču sam naravno čuo kasnije od moje majke koja je bila Sremica, došla iz neke druge kulture, urbanizovanih i uređenih sela.

„Doveo moj Mićo Švabicu“ – govorio je moj deda za moga oca. Iako je moja mati bila Srpkinja, za dedu je Srem još uvek bio Austrougarska.

Plače i neće da ide „na ono mesto“, jer na našem klozetu ima samo prednji deo i daska preko rupe, a „leđa“ klozeta, bez ičega, otvoreno gledaju na šumu!“ – rekao bi moj deda.

Video sam kasnije kod mog drugog dede u Sremu da su oni imali zidan objekat na kraju popločanog dvorišta, sa sandukom na koji se sedne i koji se ribao bar jednom nedeljno vrućom vodom i živom sodom, a žuteo se kao dukat.

I naravno, papir, pedantno isečen od bajatih novina, nataknut na ekser.

Verujte mi, Božidare, nije mnogo bolje ni danas u tom našem selu kod Kraljeva, iako je napravljena nova, velika kuća sa kupatilom.

Tamo, pošto je pored sovre, idu samo gosti za Sv. Nikolu.

Moje iskustvo na studijama u Beogradu je pomešano. Arhitektonski fakultet je u istoj zgradi gde su i elektrotehnika i građevinarstvo.

U jednoj od najvećih zgrada u Beogradu, koja je građena posle Prvog rata, keramika u holovima je izvedena besprekorno.

Kao da nema spojnice.

Takvi su bili i čučavci. Nikada više nigde nisam video tako dobre.

Nadzorni organ je bio moj čuveni profesor Petar Krstić, koji je tada sa bratom bio preduzimač (gradili su Crkvu Sv. Marka). Holovi su ostali, a onih WC-a više nema. Rekonstrukcijom su upropašćeni.

Ali je ispitno pitanje na predmetu Konstrukcije 1, koje je predavao P. Krstić, bilo: šta se prvo napravi kad se otvori gradilište? A odgovor – klozet za radenike.

Kad smo se uselili u potpuno nov studentski dom „Patris Lumumba“, moj drugi profesor Brana Milenković je napravio katastrofalnu grešku. Projektovao je i izgradio u čitavom domu klozete sa šoljama i vodokotlićima.

Sve su bile polomljene posle mesec dana, jer smo se mi, studenti, peli na njih.

U Beogradu je postojao (ne znam da li još radi) onaj čuveni javni WC kod Narodnog pozorišta.

Nije bio na dobrom glasu.

To važi i za još nekoliko, uz velike pijace.

Mnogo sam putovao, radio i na gradilištima širom sveta, a najgori javni WC sam video u tada sovjetskom gradu Krasnodaru, na aerodromu, osamdesetih godina.

Kad sam vodio mog generalnog direktora na otvaranje objekta koji smo izgradili, on je, kao rukovodilac, već bio na klasičnoj turi za pokazivanje, Kijev-Moskva-Lenjingrad.

Nije mogao da veruje da na aerodromu postoje vrata za javni WC, a iza njih ogromna rupa, preko koje su postavljene jake fosne, na kojima su čučali putnici – korisnici.

Priču ću ovoga puta završiti sa mojom unukom Sofijom, polu-Engleskinjom, koja je svako leto provodila kod nas u Prčnju (Boka Kotorska), gde smo do 2011. imali kuću za odmor.

Napravili smo dva kupatila i poseban WC za nju, jer nije htela ni u kući, a posebno u gradu, najčešće Kotoru ili Tivtu, ni da uđe u toalete po restoranima ili kafićima.

Imala je možda šest godina, naučila naš jezik i kad je izgrađen u Tivtu Porto Montenegro, ušla je jednog dana u tek završen toalet, posle izlaska rekla je vlasnici: „Divan vam je toalet! A ko je ona baka sa punom kutijom para ispred toaleta?“

Žena je pogledala zabezeknuto, a ja sam pokušao da joj objasnim da mi tu baku zovemo baba-sera, da ona naplaćuje korišćenje toaleta i održava ga, a ona je uskliknula: „Deda, sviđa mi se to! Kad odrastem, biću baba-sera!“

O moj dobri, Božidare Andrejiću, kud me podsetiste, sa uvek važnom, „tekućom“ temom, na Rableove junake Gargantuu i Pantagruela!

Autor je arhitekta