Klozetsko pitanje u našim školama

I tako sledećih osam do dvanaest godina.

E to je nešto što naša deca ćutke podnose svaki školski dan, a realno može drugačije.

Bogdan Tirnanić, naš poznati preminuli novinar i esejista, autor je kultnog eseja Klozetsko pitanje, koje je danas dostupno u njegovoj knjizi Beograd za početnike.

Ozbiljna mana tog teksta je da je to toliko odlično napisano, da bilo kakvo ponovno otvaranje klozetskog pitanja može samo da pokaže neumeće, oskudnost rečnika i odsustvo humora novog autora u odnosu na Tirnanića.

Siguran sam da njemu nije bio cilj da se vremenom zaboravi to pitanje.

Klozeti u našim bolnicama, domovima zdravlja, javnim ustanovama su odraz naše kulture i neko može s pravom reći da ih takve i zaslužujemo.

Međutim, da li naša deca zaslužuju da imaju nefunkcionalne klozete u školama?

Nije u redu da naša deca u školama moraju da trpe, da idu u grupama u WC da bi jedni drugima držali vrata zatvorena, da trče za vreme odmora kući i slično.

U diskusiji sa drugima često čujem argument da ne vredi rešavati ovo pitanje.

Neka se recimo nekim čudom desi da svi klozeti u našim školama danas postanu funkcionalni, čisti i sa dostupnim toalet papirom, sapunom i ubrusom.

Po njima, za godinu dana će opet svi biti razvaljeni i neodrživi.

Dobro.

Po tom principu, onda ne vredi ulagati u nove puteve.

Naravno da će biti potrebno održavanje i edukacija i da će to da košta.

Nije lako napraviti taj civilizacijski pomak, jer će zahtevati i podučavanje roditelja, ali od negde mora da se krene.

Mišljenja sam da je veći problem taj što mi mislimo da je normalno da deca imaju nefunkcionalne klozete u školama, nego da se oni stave u funkciju i upristoje.

Bogdan Tirnanić to mnogo lepše kaže „Klozetsko pitanje je za našu sredinu nerešivo pitanje, jer kultura, kakva nam je svojstvena, odbija da ga prizna za deo svoje problematike.“

Mišljenja sam da je klozetsko pitanje kod nas jedno civilizacijsko pitanje.

U jednoj diskusiji o Vizantiji, čuo sam kako jedna istoričarka objašnjava auditorijumu kako je Vizantija primer države u kojem je dugi niz vekova održavan visok nivo civilizacije, kakvog tada nije bilo na Zapadu.

Kako?

Dajte primer.

Imali su generacijama razvijen vodovod i kanalizaciju.

Ako mi našoj deci ne pružamo elementarnu civilizacijsku tekovinu, šta možemo da očekujemo zauzvrat?

Ovo nije pitanje ove ili one vlasti, već društvenog konsenzusa.

Mi smo izdržali sa nefunkcionalnim klozetima u školama u naše doba.

Šta će njima da fali ako prođu isto?

Odgovor je jasan.

Sve što i nama danas nedostaje.

Naravno da ne mislim da je uzrok naših problema nerešeno klozetsko pitanje u našim školama, ali se postavlja pitanje naše zaostavštine.

Šta smo mi to ostavili deci da je bolje nego što je nama bilo?

Koji civilizacijski pomak smo mi ostvarili?

Neki će s pravom reći da ima mnogo važnijih pitanja u našem društvo od klozeta u našim školama.

I Vizantijci su mogli isto to da kažu za svoje probleme, pa su ipak ulagali i generacijama održavali kanalizaciju i vodovod, kad maltene nigde toga nije bilo u Evropi.

Namerno za primer ne navodim daleki Japan ili neke zemlje Zapada, već Vizantiju.

To je tu kod nas i mi to možemo.

Autor je diplomirani matematičar