Knjiga bez upozorenja

Takvo autoričino viđenje sveta steklo je logičnu poetičku dopunu šesnaest godina kasnije, dvotomnim memoarima „Bilo je to ovako“, koje su objavile Večernje novosti. Ako je u dnevnicima i intervjuima iz dvadesetog veka lične utiske i doživljaje te opšta mesta suvereno pretpostavljala konkretnoj argumentaciji, Mira Marković je, raznim vrstama autorske distance, pristup istinopisanju nadogradila svojevrsnim psihotičkim šmekom, u kojem je i za poslednje veze s realnošću kanda ostalo premalo mesta.

To se nazire iz onih rečenica memoara u kojima ona bazično brka lično i opšte viđenje sveta (npr. „Godina 1995. je počela mojim desetodnevnim putovanjem kroz Bugarsku“). To se vidi iz svake nepotkrepljene tvrdnje o uzrocima političkih nedaća koje je najvećim delom skrivio autoričin suprug, a delom i ona, i u svakom njihovom proizvoljnom tumačenju. Na primer, Mira Marković i dalje je jedan od bitnih teoretičara zavere koji tvrde da je Zapad rasturio Jugoslaviju, a kao jedini dokaz nude čekanje da im se poveruje na reč; uzroke za proteste 1996/1997. ona još nalazi u potrebi demonstranata za drogom/ zabavom/ seksom a ne u izbornoj krađi, koju uostalom i ne pominje… i tako dalje… name it.

Mada je štivo možda ipak snošljivije kad autorica ignoriše samu potrebu za argumentima nego kada se trudi da ih porodi. Dođe u takvim trenucima do nepatvorenih nebuloza: npr. „Zbog pripisivanja odgovornosti Sloveniji što vina u Srbiji nisu boljeg kvaliteta, grožđe je putovalo u Sloveniju“, „Slovenci su praktičan svet. Nisu politički, pogotovo nisu ideološki svet“ itd. isl. A ima i prkošenja najnepobitnijim podacima: recimo, autorica (i dalje) zaključuje da je SR Jugoslavija 1999. godine vojno pobedila NATO, iako je potom Kumanovski sporazum doveo strane trupe na dotadašnji deo srpske teritorije, a sam dotični rat postao presedan po tome što u njemu jedna strana (VJ), nije oštetila drugu nijednim ljudskim gubitkom (0).

„Nikad više“ i „Stampedo“ jedina su istinski zanimljiva – i verovatno najistinitija – poglavlja ovih tomova. Posredi je čak desetak stranica od hiljadu: dakle, procentualno/ promilno desetak puta više no što ih je osvojila Jugoslovenska levica na oproštajnim izborima 2003. Iz rečena dva poglavlja čili dotadašnji utisak praćenja štiva o paralelnom političkom svetu koji, zbog autorskog bujnog oneobičavanja, čitaocu samo deluje odnekud poznato, premda mu je poznat odlično, kao uostalom i sve što čoveku do neke mere uništi život.

Razulareni magijski realizam u izvedbi gospođe Marković naprasito ustupa mesto iskrenoj, čak finoj tugi, s elementima dostojanstva, gde su bez suvišnih komentara popisani načini na koje su mnogi dotadašnji saradnici režima napustili pre svega JUL i društvo porodice Milošević. Takve epizode mogu delovati groteskno pre svega nekima od nas koji devedesetih, pa ni kasnije, nismo imali nikakvog dodira sa svim tim štetočinama. (Osim što smo ih trpeli, dok ih nismo napokon nadglasali.) Može se reći da je zanimljivo i pitanje: kako li pada ovo štivo saradnicima koji su se u međuvremenu uveliko distancirali i od saradnje i od drugarstva s Mirom Marković a koji se u njemu pominju (LJiljana Habjanović Đurović, Zorica Brunclik, LJubiša Ristić, Željko Mitrović i mnogi drugi)?

U Nemačkoj, „Mein Kampf“ Adolfa Hitlera dozvoljeno je objaviti samo uz polemičke komentare. Bez obzira na to što je dejstvo nemačkog literate bilo neuporedivo štetnije od onog srpske autorice, ako je spisatelj koautor škodljivosti/ pogubnosti jedne političke epohe, ne bi se baš smelo dopustiti da njegove ukoričene parapolitičke tvrdnje budu bez objektivnijih objašnjenja za zainteresovane, a neupućene čitaoce.

Međutim, pošto popularnost dobrog dela političara i većine likova iz reality-programa pokazuje da je u savremenoj Srbiji (?) zloglasnost praktično izjednačena sa slavom, i knjiga poput „Bilo je to ovako“ Mire Marković“ – još s takvim naslovom – može se u ovakvom društvu tretirati kao bilo koja roba, umesto da joj se prikači neophodno upozorenje kupcima.