Foto: FoNet/ Ognjen Stevanović

Rečeno je već da je za Petera Handkea književnost alat za razumevanja sveta.

Šta to, međutim, znači?

Obim njegove bibliografije već je vrlo kvalitetna indikacija.

Čovek je napisao preko osamdeset knjiga, što će reći da je vrlo često u jednoj godini objavljivao dve ili više.

Handke je prvu knjigu objavio 1966, dakle, pre više od pet decenija i zanimljivo je da tokom celog tog perioda, odnosno sve do sadašnjeg trenutka, održava podjednak ritam pisanja i objavljivanja.

Gotovo da nema kriterija prema kome Handke ne spada među ključne pisce dvadesetog i dvadeset prvog veka.

S jedne strane je pomenuti obim, kao i „spisateljska izdržljivost“ koju, recimo, Haruki Murakami u eseju „Pisac kao profesija“ smatra jednim od ključnih testova na kojima se vidi da li je neko pravi pisac ili nije.

Zatim, tu je žanrovska i formalna raznolikost: Handke piše i romane i drame i poeziju i scenaristiku i najrazličitije rubne žanrove (putopisi, esejistika, dnevnici).

Tu je zatim sjajna recepcija: od Bihnerove nagrade koju je dobio s tridesetak godina, do Nobelove koju prima nadomak osamdesete.

Ipak, sve su to ponešto izvanjski dokazi, a suštinu tvrdnje da je za Handkea književnost alat za razumevanje sveta nauputnije je dokazati iznutra, iz samog teksta.

Navešću ovde tek dva-tri primera, čisto zarad ilustracije.

U pripovesti „Popodne pisca“, recimo, izvorno objavljenoj 1989. je već embrion onog sukoba sa žurnalističkom vizijom sveta, koja će u Handkeovom opusu eksplodirati sredinom devedesetih, njegovim obrušavanjem na način na koji su mediji izveštavali o ratnom raspadu Jugoslavije:

Jer kako li su posle delovala bespotrebno sva ta mišljenja i specijalni izveštaji, kolumne i glose, koji nisu ostavljali u glavi čitaoca ništa do osinje zujanje. I uvek mu je ono stizalo najbučnije sa stranice ‘Kultura’, na kojoj se, naravno, nije moglo govoriti gotovo ni o čemu, a da se o tome nije imalo Mišljenje. Doduše, ponekad je i on doživeo da je i kritika bila umetnost za sebe – nalaženje nekog stožera, podesnog svome predmetu, koje bi se moglo zvati i ‘vizija’ i savesno razvijanje te vizije, baš kao i u svakom drugom poslu; ipak, veliko pravilo na takvim stranicama bilo je, u najboljem slučaju, držati se šeme ili, u najgorem slučaju, kaišariti, pri čemu je volja za suštinom odavno uzmakla pred brzo prokljuvljivim zadnjim namerama; gde se, umesto da se proizvodi kritika, vodila kurvinska politika.

Ima u ovom pasusu dosta autopoetičkog.

Handke očito misli da je zadatak književnosti da u glavi čitaoca ostavi nešto drukčije od „osinjeg zujanja“.

Da bi se to desilo, u glavi pisca takođe ne sme biti „osinjeg zujanja“.

Književnost je mesto artikulacije iskustva, najpre piščevog, a zatim i čitaočevog.

Nije stoga čudno što Handke – ironično – imenicu „mišljenje“ ovde i u ovom kontekstu piše velikim početnim „M“.

Taj stav se praktično rimuje sa jednom od najčuvenijih filmskih replika Klinta Istvuda gde se „mišljenje“ poredi sa vrlo konkretnim delom ljudske anatomije koji „svako ima“. Ono što nam daje književnost nije nešto što ima svako.

U knjizi „Juče na putu“, Handke na jednom mestu piše: „U knjigama bi trebalo da pronađeš svoje najneverovatnije strahove; ali: takve zahteve podnosi samom sebi u pripovedačkoj formi, u zajedničkoj prošlosti.“

Ovde, na mikroprostoru jedne jedine rečenice, Handke prelazi iz perspektive čitaoca u perspektivu pisca.

To je takođe karakteristično za njegovu poetiku: pisca čitanje čini piscem skoro onoliko koliko i pisanje. On zapravo pisanjem stvara ono što u književnosti, „u zajedničkoj prošlosti“, (još) nije našao.

Čitaj – o onome čega se bojiš, a ako u knjigama to ne nađeš, sam piši o tome. Pisanje je, između ostalog, i lijek protiv straha. Čim se neke misli uplašiš, treba je zapisati.

Šopenhauer kaže da se ljudski karakter vernije oslikava u trivijalnim nego u važnim stvarima.

Moguće da se i veličina Handkea kao pisca vernije primeti u ponešto skrajnutim knjigama, kao što je ona iz sredine sedamdesetih godina prošlog veka, knjiga neprevedena kod nas, a koja u originalu ima ponešto šopenhauerovski naslov: Das Gewicht der Welt; što bi se reklo: „Težina sveta“, knjiga kratkih skica i (pseudo)dnevničkih zapisa.

Ima u toj knjizi jedna kratka anegdota koju je očito negde nehotice prisluškivao, gde devojka priča drugarici kako joj se neki muškarac toliko dopao da ga je sledila u podzemnoj železnici. I devojka kaže: voz je prolazio, sa stanice na stanicu, a na svakoj novoj stanici ja sam se osećala sve lepšom, pa kad se tip napokon usudio da mi priđe, ja sam se pokazala kao nedostupna, postala sam, za samu sebe, previše lepa.

Imajući u vidu Handkeovu opsesiju Jugoslavijom, nije čudno da u ovoj devojci vidim Jugoslaviju. Ali trebalo bi mnogo više prostora da se to elaborira. A ja ovde, govoreći o književnosti Petra Handkea, moram na kraju – sasvim handkeovski – da menjam formu. Da kažem ono što želim reći, treba mi pesma, treba mi sonet, i to je to:

PETER HANDKE

Majka ti se djevojački prezivala Sivec.

Po tankoj krvi znaš da stvari nisu crno-bijele.

Znaš i da je lako razglasiti da je nevin – krivec

I da istine nisu prave istine ako nisu cijele.

Još kao dječak stranac si svuda.

U Berlinu seljak, a u selu snob.

Misao ti uvijek u snove vrluda

Od kolijevke znaš – stalno je blizu grob.

Ostaje jezik, ostaju sitnice,

Vrapci u prašini, lice djevojčice,

Tahikardija ritma doboša;