Ko će se mrštiti: Putin treći put među Srbima

Uvek se vezuje za „međunarodnu zajednicu“, preciznije za Zapad, po potrebi još konkretnije za SAD, Veliku Britaniju, NATO… dopunite sami. Kuknjavu nad dvostrukim aršinima slušamo, sa manjim pauzama, već četvrt veka, i ona je uvek zamena za stav o nekakvoj našoj političkoj i moralnoj superiornosti u odnosu na Zapad. Osim što je besmislena i neproduktivna, ova kuknjava nad zapadnim „dvostrukim aršinima“ nikuda nas nije odvela, osim u melanholično samozadovoljstvo, koje ne produkuje nikakvu korist za zemlju i građane.

Zapad i njegove najveće sile nemaju dvostruke aršine. One imaju stostruke aršine! Ti aršini su ništa drugo nego interesi. Interesi zapadnih zemalja prema drugim zemljama sveta, koji su pritom promenljivi, ali i dalje ostaju interesi, i tako od kako je sveta i veka. Aršine prema Srbiji, kao i prema svakoj drugoj državi na svetu, gle čuda, imaju i one zemlje koje nikada ne dovedosmo u kontekst „dvostrukosti“ – Rusija i Kina, na primer. Svet je premrežen komplikovanim nitima aršina (interesa), koji su neprestano u pokretu i promenama, a nikako razdvojen na pravedne čuvare međunarodnog poretka i njegove rušitelje. Hoćemo li konačno prihvatiti takvu realnost i pokušati da se u nju uključimo, ili ćemo ostati uljuljkani u kuknjavi „dvostrukih aršina“, tužna lica, ali punog srca kao moralni pobednici?

Srbiju će u narednih nekoliko meseci posetiti nekoliko državnika svetskog kalibra. Sve ih je pozvao predsednik Vučić i svakome od njih to neće biti prvi dolazak u Beograd, niti prvi susret sa srpskim predsednikom. Očekujemo kineskog lidera Si Đinpinga, ruskog predsednika Putina, turskog predsednika Erdogana. Dakle, za manje od pola godine imaćemo za goste neprikosnovene lidere onih država za koje na Zapadu govore da imaju „toksični“ uticaj na Balkan, da žele da ekonomski, politički i bezbednosno popune balkanski vakum, koji je nastao pasivnošću Evrope prema integraciji ovog područja. Očekujemo li nekog, bilo kog, lidera tog ranga sa Zapada narednih meseci u Beogradu? Ni blizu. Ali nećemo ovde o „dvostrukim aršinima“ Zapada, jer tako nešto ne postoji. Kao što ne postoje „jednostruki“ aršini Kine, Rusije ili Turske prema Srbiji.

Na Zapadu neće biti najsrećniji kada kineski predsednik bude srdačno i prijateljski dočekan u Beogradu, bez obzira što su i dalje vrlo žive scene spektakularnih, kraljevskih dočeka Si Đinpinga u Americi, odnosno Velikoj Britaniji 2015. godine. A naročito trgovinski sporazumi koje su Kina i dve najuticajnije zemlje Zapada tom prilikom sklopile. Na Zapadu će se mrštiti i kada u Beogradu uskoro bude boravio Vladimir Putin, taj isti Putin koji je u avgustu na nekoliko sati doputovao u Austriju, na venčanje šefice austrijske diplomatije Karin Knajsel (a ostali članovi vlade se tiskali da naprave selfi sa njim), da bi odmah potom otputovao u Berlin na sastanak sa Angelom Merkel. Neće zapadnim liderima biti pravo ni kada Vučić uskoro bude dočekivao Redžepa Tajipa Erdogana, iako to nimalo neće umanjiti njihov respekt prema turskom lideru, koga smatraju ključnom osobom za kontrolu migrantskih tokova sa Bliskog istoka prema Zapadnoj Evropi.

Međutim, nema nikakvog razloga za ljutnju, namrštena lica, prekor Srbiji i njenom lideru. Tek nema nikakvog mesta za licemerje, poput nedavne „zabrinutosti“ Johanesa Hana da će Kina pretvoriti zemlje Balkana u „trojanske konje“ u Evropskoj uniji. Pri čemu evropski komesar vrlo dobro zna da glavni kineski partneri u njenom „Putu svile“ kroz Evropu ne stanuju na Balkanu, već u Poljskoj, Mađarskoj, Češkoj, na primer, tim etabliranim članicama Unije. A ponajmanje ima razloga da se komunikacija sa Srbijom i dalje održava isključivo na nivou prenosioca poruka, u liku zamenika pomoćnika šefa diplomatije, savetnika premijera, ili šefa poslaničke frakcije u parlamentu. To jesu dobri, kredibilni kanali za komunikaciju, pa čak i za izvesni nivo pregovora, ali Srbiji je u ovom trenutku potrebno više. Više je potrebno i zapadnim liderima i njihovim državama. A šta je to – „više“, moći će da vide tokom poseta Sija, Putina i Erdogana Beogradu.

Ukoliko Zapad (EU, SAD, Nemačka, Francuska…) zaista ima interes da Balkan bude stabilan, integrisan u evropsku porodicu, a to neprestano ističu i treba im verovati, neka posegne za manirom onih protiv čijeg se uticaja (interesa) na Balkanu bore. Zašto Donald Tramp ne bi bio prvi predsednik SAD koji posle čak 38 godina posećuje Beograd? Zašto Tereza Mej ne bi dolaskom u Beograd prekinula dugogodišnje zaobilaženje Srbije od strane serije britanskih premijera? Nema sumnje da bi i Emanuel Makron bio puna srca dočekan u Beogradu, ukoliko se narednih meseci odluči da doputuje. Pozivamo ih da dođu! Ili da pozovu srpskog predsednika Vučića u goste. Ne zato da pokažu kako prema Srbiji nemaju „dvostruke aršine“, to smo već zaključili. NJihov dolazak u Srbiju bila bi najsnažnija poruka da zaista imaju interes da uključe Srbiju i Balkan u krug zapadne demokratije, kojem bez sumnje pripada. I to bi najubedljivije pokazali ličnim primerom i vremenom koje su posvetili Srbiji. Baš na isti način kao što rade lideri Kine, Rusije, Turske. Svojim posetama Srbiji, oni bez sumnje zastupaju interese svojih zemalja, ali ih ličnim učešćem dopunjuju dozom vanrednog poštovanja. Možda je u ovom momentu taj „začin“ Srbiji potrebniji nego ikada ranije.

Autor je direktor Međunarodnog instituta za bezbednost