Ko crta metu na Vučićevim grudima?

Teško je reći: odgovor zavisi od toga kojoj se školi tumačenja (naslovne strane NIN-a) čitalac već priklonio. Jedna škola odlučila se za doslovno čitanje. Doći glave može se zaista razumeti i kao skidanje glave, to jest kao uzimanje života, to jest kao – ubistvo. Po analogiji sa shvatanjem da cev uperena u neku osobu nužno mora asocirati na fizičku likvidaciju.

Druga škola, čitalac već zna, koristi reči i slike – sasvim u skladu s njihovom uobičajenom, dakle svakodnevnom upotrebom – figurativno. Afera sa nezakonitom prodajom oružja koštaće Vučića i njegovu stranku silaska s vlasti: to je poruka naslovnice NIN-a i iz nje izvedene rečenice s početka ovog teksta. Puška uperena u Vučića i Dodika, kao otelovljenja dva kriminalna režima s jedne i druge obale Drine, stoji tu metonimijski za aferu oko nelegalne trgovine oružjem.

Obe škole prave i korak dalje. Za režim oko Vučića ostanak na vlasti zaista jeste borba na život i smrt. Za njih je život posle silaska s vlasti u nekom smislu zaista istovetan zagrobnom životu. Iz ugla druge škole, to je devijacija u razmišljanju prve škole. Može se mirno živeti i bez vlasti, zagovara ova druga škola. Prvoj školi je to bilo – ili je u međuvremenu postalo – nezamislivo. Devijacija, pak, ima i u shvatanjima druge škole. Na primer, otkud im ideja da je ovaj režim spreman da položi račun i prihvati posledice za bilo koje svoje nezakonito ponašanje?

Druga škola čini još jednu pogrešku: ona veruje da je za javno mnjenje u Srbiji dovoljno da se pokaže da je režim umešan u ilegalne radnje – bilo s oružjem bilo s lažnim diplomama bilo s lažnim doktoratima – kako bi se shvatilo da ni u moralnom ni u intelektualnom smislu nema kompetencije da vrši vlast. Pored toga što je pogrešno, ovo mišljenje je i na dirljiv način idealistički naivno. Čitalac se već mnogo puta uverio da se javno mnjenje u Srbiji oblikuje kao plastelin u šakama sa najviše moći.

Očekivano, prva škola se kao proverbijalni pijanac drži svog bukvalnog plota. Druga škola pokazuje da je u stanju da bude refleksivna. Pa smo posle neobjavljene naslovnice NIN-a dobili i Coraxovu karikaturu na naslovnoj strani „Danasa“. Ta karikatura ne varira naslovnicu NIN-a, kako se to može učiniti na prvi pogled: naprotiv, ona priča jednu kratku priču – kako se od zlosrećne naslovnice stiglo do Vučića kao mete. Priču o političkoj odgovornosti za aferu, što je smisao NIN-ove ilustracije, na Coraxovoj karikaturi smenila je priča o manipulaciji.

Naravno, tu je reč o manipulaciji sa visokim ulozima i uzavrelim strastima – u pitanju su goli životi, sugeriše manipulator, sasvim u skladu sa na društvenim mrežama novostvorenim modelima komunikacije osmišljenim za „lajkove“ i „hejtove“. Corax upravo to i crta – poturivši svoje telo pred puščanu cev i zalepivši na svoje grudi metu, manipulator je potisnuo priču o svojoj odgovornosti i nametnuo priču o vlastitoj životnoj ugroženosti. A da je pri tom, u stvari, sam sebe izložio cevi. Zato ne vredi manipulatoru i njegovim vatrenim pristalicama ponavljati da reč nije o goloj egzisteniciji već o političkoj karijeri. Oni to dobro znaju, i za njih je to jedno te isto.

Tako da se od prve škole naprosto moraju dići ruke. Nije stvar u tome što oni nisu u stanju da uče. Naprotiv, oni odbijaju da uče, jer sve već znaju. Govoriti im da greše, naprosto nema smisla. Naslovnica NIN-a, kao i karikatura Coraxa, pokušaj su da se razgovara sa onima koji odbijaju svaki razgovor. U drugom koraku, i jedno i drugo su poruke upućene pripadnicima – kako smo to ovde nazvali, bez ikakve namere da asociramo na nekakvu prvu i drugu Srbiju – druge škole. Ta publika je poruku primila i prihvatila.

Bela naslovna strana NIN-a jeste svojevrsni poraz druge škole. To što su naslovnicu ipak svi videli, njena je pobeda.

 Peščanik