Ko danas sme da izgovori „gotov je“

Ova optimistična parola kojom je 5. oktobra 2000. godine bila oblepljena čitava Srbija sadržala je sve ono zbog čega su građani izašli na ulice. U te dve reči bila je smeštena čitava paleta raspoloženja i očekivanja. I nada da dolaze bolji dani i vera u novo rukovodstvo DOS-a i ljubav umesto dotadašnjih ratnih pokliča i sreća što je došao kraj Miloševićevoj vladavini.

I građani Srbije valjda su samo tog jedinog dana, tog 5. oktobra, osetili taj jak ukus pobede i nadmoći. Već sutradan počelo je otrežnjenje, a očekivanja su počela da se tope, jedno za drugim, jer se ono zbog čega su i izašli na ulice nije dogodilo. Bolji život o kome su svi petooktobarci maštali kao da je bio namenjen nekim drugim ljudima, ali ne i onima koji žive u Srbiji. Na socijalnom planu veoma malo se napredovalo. Fabrike su prodavane, radna mesta zatvarana, a narod je baš tu čekao napredak. Nadao se boljim vremenima, ali su se na kraju ta očekivanja svela na pustu maštu i jak argument za odlazak iz zemlje.

S druge strane ljudi iz Miloševićevog režima, pritajeni, čekali su svoj povratak, srećni što lustracija nije sprovedena i što je ostala samo još jedan termin u nizu podela među članicama DOS-a. I dočekali su. Danas ponovo zauzimaju najvažnije položaje u zemlji. Tadašnji ministar informisanja u Vladi Srbije Aleksandar Vučić danas je aktuelni šef države, potpredsednica tadašnje savezne vlade Maja Gojković sada je ministarka kulture, bivši istaknuti član JUL-a Aleksandar Vulin danas je ministar unutrašnjih poslova, dok je portparol Socijalističke partije Srbije Ivica Dačić predsednik Skupštine.

Na drugoj strani vođe tadašnjeg DOS-a platile su ceh svog neznanja i nepoštovanja narodnog poverenja. Platili su ga mnogo, ali je to srazmerno onom što su zaslužili. I da je tu kraj bilo bi u redu, ali zahvaljujući izneverenim očekivanjima iz tog 5. oktobra, u Srbiji su mnogi prestali da se nadaju i žele bolje sutra. Prestali su da veruju i da se bore. Prepušteni ravnodušnosti poverovali su da su svi isti, da zakoni i pravo ne važe za sve jednako. Pomirili su se sa činjenicom da demokratija ne stanuje u Srbiji, a da je strah mač kojim se sve seče.

I ko danas sme da ponovi onu sintagmu iz oktobra 2000. godine „gotov je“ a da ona zvuči smisleno. Gotovo niko. Građani gledaju svoja posla, a opozicija svoje interese.