Ko denacionalizuje Bošnjake

Ne gledam televiziju, ali rado pogledam informativne jutub programe, one koje nedavno Kišjuhas, kolumnista Danasa, označi pornografijom, tačnije nacionalističkim grupnjakom, “ Tvrdom pornografijom parekselans“. Ako pitate zašto, stoga što su sagovornici ovih desničarskih jutub televizija izuzetno maštoviti i inventivni u fantazmagorijama pred kojim uvek zastanem pitajući se o mehanizmima kreativnosti koji dolaze iz neke vrste demonske opsednutosti nacijom.

Tako je nedavno na jutubu osvanuo snimak jedne četničke grupe iz nekog sela kod Trstenika koja uz gusle šalje poruke „četničkih izliva ljubavi“ Bošnjacima u Sandžaku. Takođe, u nedostatku ozbiljnih islamologa pogledam i famoznog Miroljuba Jeftića, koji sve više postaje takav tumač Kur’ana, da bi se i najveći fundamentalisti postideli pred njim.

Elem taj Miroljub Jeftić na kraju svog raspojasanog intervjua kao šlag na tortu izreče i ove reči:“Naši muslimani su Turci, jer pojam Turčin ne znači Turčin, već pripadnost islamu. Bošnjak je prelazni termin dok Bosnu ne utope u islamsku državu. Jedini pravi neprijatelj Bosne su muslimani zbog toga Bosna nema razloga da postoji jer niko je ne želi…Islam nema naciju …Oni bi se među sobom poklali da nema Republike Srpske“… i tako u nedogled.

Ako ovo nije jezik mržnje, šta je? Naravno, nauka po ovom profesoru, politikologu religije. Ali, ostavimo se Miroljuba Jeftića. Premda bi na mnoge od ovih sentenci trebalo reagovati, stručno, sa stanovišta religije, zbog religije kao i politike, zbog politike. Mnogo bi prostora to zahtevalo, možda će se neko naučno ambiciozan toga i prihvatiti i doktorirati na njemu i njegovim naučnim doprinosima ali sumnjam, jer mnogi kad se pomene ime ovog profesora samo odmahnu rukom.

Islam zaista ima moć da proizvede fanatike vere. Vernici bi rekli da to ne radi islam i da to nije islam, ali i oni koji se navodno iz naučnih razloga počnu baviti ovom religijom takođe završe u nekoj vrsti fanatizma. Opet bi vernici rekli nije u pitanju islam već šejtan kojeg je Allah prokleo. Da šejtana -Satanu, treba ozbiljno uzeti uverava me i kolega Miro Glavurtić koji mnogo činjenica iznese u svojoj knjizi iz koje saznah koliko je njegov kult moćan u katoličkom svetu. Pretpostavljam da se stvar mnogo ne razlikuje ni kad su pravoslavlje i islam u pitanju.

Elem prof. Jeftić, uverava Bošnjake da je to prolazni termin i da su zapravo Turci. Pomenuću jednog mog prijatelja inače ozbiljnog intelektualca koji je pola u šali, pola ozbiljno govorio: „Nama bi bolje bilo da smo se izjasnili kao Turci, imali bismo snažnu državu iza sebe, učili bismo turski jezik uz ovaj naš maternji.

Često razmišljam i pitam se da li sam pogrešio što sam se borio da se ne iseljavamo u Tursku, da konačno rešimo jednom to pitanje. I često razmišljam prolazeći pored onih jevrejskih kuća iznad bazena, hoće li i ove naše biti jednom ispražnjene kao što su njihove ostale prazne“. Bio je komunista i društveno politički radnik, jedan od retkih intelektualaca od akcije u Sandžaku, a ipak u svojim poznim godinama nije bio lišen svih ovih dilema. Zašto sam ga se setio?! Očito zato što se ovde ništa bitno ne menja po pitanju odnosa prema ovom narodu. Zato što je uz kosovski mit, uverenje da su ,,Bošnjaci Srbi Muhamedovog verozakona“, drugi najsnažniji mit. I ovim mitom bi se ozbiljno trebalo pozabaviti.

Ali da li sami Bošnjaci u Sandžaku doprinose tome? Nažalost da. Neki, opet bi se malo hvatali albanstva, neki su politički vrlo „pošteni muslimani“, neki su ekstremni Bošnjaci bez pokrića, a neki su i ekstremni muslimani, ali zamislite sad neki su i takvi koji raspravljaju staro sholastičko pitanje – koliko anđela može stati na vrhu igle. Jer šta je drugo nego to naučni simpozijum organizovan na temu „Značaj Mevluda u bošnjačkoj tradiciji.“ I gle među učesnicima naiđoh samo na jedan suvisli referat „Nepismenost među muslimanskim ženama nakon drugog svetskog rata“. Autor iz SANU.

Eto slike stanja samorazumevanja sandžačkih Bošnjaka. Ali ipak nemojmo preterivati u iznošenju prebrzih zaključaka. Ipak je ovo samo blagi iskaz političkog populizma u još uvek stidljivoj predizbornoj kampanji. No ništa ne mari, suština ostaje ista, a ona bi se mogla svesti na sledeće: „Oni, Bošnjaci u Sandžaku, stalno žive u očekivanju da će ih neko najružnije povrediti – neka institucija, neki glas, neki javni ili privatni autoritet koji od njih traži da dokažu ko su, zašto su tu, odakle dolaze, kuda idu, zašto se ne vraćaju kući, nek glas ili autoritet koji namerno nastoji da im priredi mali ili veliki šok, da ih iznervira, da ih uzdrma, da ih uvredi, da ih navede da izgube kontrolu nad sobom kako bi, koristeći upravo izgovor, napao ono što je u njima najličnije, najprisnije, najranjivije.

„Dragi čitaoče, moram vam ipak otkriti da sam u ovom citatu, uz reč oni, dodao Bošnjaci u Sandžaku. Citat je iz knjige Ašila Mbembea, – ,,Politika neprijateljstva“, odnosi se na ponovljene činove nasilja kojim su danas globalno izloženi oni označeni „Drugim“, na crnce, muslimane, emigrante i Jevreje, ali i one bele Evropljane koji su u uslovima neoliberalnog kapitalizma ostali na marginama društva bez posla i društvene brige. Dakle radi se o globalnom fenomenu. Tužno je što se u našim lokalnim srpskim prilikama ovo najviše odnosi na manjinske zajednice.

Autor je slikar i profesor iz Novog Pazara